Nova Evropa

ствари некада у своје време одушевљавале колешког студента Апбизћиг Тћота5з-а, некада у своје време, док је још Гледстон бно први државник.

Сем Руса, била је н Сесил Сорел из Париза, са Молијером. Изгледало нам је као да је у Њујорк стигао репрезентант париских помодних дућана. да нам покаже тоалете. Иначе смо сви били прилично хладни према. париском идолу. Као да је Сесил Сорел својим доласком пружила још један доказ више, да Париз није још увек оно што је пре био, — прва реч у уметности.

Затим смо имали и пуног Вагнера, са једном немачком трупом коју су предводили Сеогбе Hartmann из »Решесћез Орегпћаиз« и Leo Blech из »бфаајворег« у Берлину. Крај неколико добрих певача, (као Рјазсћке и Језвзука Коештк), био је један слаб хор, слаб оркестар, и бедна. сценерија; сценерија, која је била као неки чудни, залутали, дух из прошлости у овој вароши, где је сценерија за последњих неколико година достигла. савршенство, и по изради и по жртвама принетим у материјалу. _

Нација која игра, Иза оних сентименталних дана када је Линколн носио високи цилиндар, и када су штале по фармовима биле места, за вечерље скупове и игранке, — места за чувени »ђагл-дапсе«, »согп-дапсе«, — још из тих дана кринолина и последњих менуета, помешаних са фармерским соло-»зферз«, који су личили толико на оне арнаутске игре у кругу уз пљевак руку, још отада је њ свако дете у Америци инстинктивно изражавало своју емоцију игром. И онда је дошла Исидора Дункан, и дошле су сестре Морган; а и Павлова изгледа да се најрадије задржавала на овој страни, несамо због долара, већ више због тога што је била у једној средини која. је волела, правом и искреном љубављу, њену уметност. Данас су и Париз и Лондон н Берлин пуни америчких играча. Лепа форма тела, изванредна гипкост, онај ритам тела. што га данас у Америци осећају свеже, природно, не-софистизирано, и са, једном дивљом снагом и чари здравља и младости, то је оно што вас осваја понајвише на. америчкој позорници, јер осећате да. сте на извору, да сте на месту где се ствара оригинално, без слепог подавања традицијама. Зашто се данас виче толико на »џез« у свету“ Треба бити у Њујорку па видети до какве је савршености, до какве је праве умет-. ности, дошао »џез«. То је већ читава. академија.

Игра је најосновнији елеменат у свакој »тизса! сотеду«, а то је данар најпопуларнији тип, готово бисмо га могли назвати нацијоналним типом, на америчкој позорници. У неку често врло рђаву, грубу, лакрдијашку, и полусентименталну, основу унесени су испрекидани делићи хора и игре поједиnama. Flo Ziegfeld a Irving Berlin a White cy ђаволеки криви за, популаризовање безбројних вулгарности; али има нешто у чему они остају ненадмашени, а то је лепота оних корака на њиховој поворници. Водвиљ је данас америчка установа. Почео је да се увлачи у душу народу још од оног доба. када су проститутке играле по чађавим дрвеним крчмама за копаче злата, на дивљем Западу. Било га. је и раније, изгледа да је и мати Едгара По-а, била из водвиља; али ту на дивљем Западу, где је био једина разонода оним модерним аргонаутима из педесетих и шесетих година прошлог века, ту се водвиљ, изгледа, сродио са оним животом што су га онда они тамо стварали, постао саставан део њихова бића, и данас дошао до уметничког савршенства, до оне границе где се прелази у "такозвану легитимну позорницу.

238