Nova Evropa

познају једва по које дрво и по коју птицу. Наша је школа. слоластична, У њој превлађује игра с апстрактним појмовима, учење дефиниција, и настојање класифицирања, натезање свих појава живог живота, на мртве регуле. Зато се онда и у нашем јавном животу води огорчена, борба. — не за реалне вредности, него о категорије и дефиниције. И проблем наше државе трпи сд те несрећне борбе око појмова. — Сложиле су се три велике групе људи, које се зову Словенци, Хрвати, Срби, да. створе државу. Једни зову те групе племенима, други их зову народима, а чињеница, је, да се досадашње дефиниције о том, шта је народ, а шта племе, не могу лако применити на овај случај, па би се морале евентуално и саме дефиниције поправити. Али они који толико пишу и расправљају о том питању, н који стварају на темељу својих дефиниција тешке и судбоносне одлуке практичне нарави, не виде једну чињеницу: да је потребно и важно, да те три групе, или колико их већ има, без обзира на то да ли се зову народи или племена, Срби и Хрвати, или Србохрвати и Словенци, заједно што боље и срећније живе, и да се што боље у својој домовини осећају, те да би могли сви скупа што боље напредовати, јер су напредак и срећа једнога везани за судбину сваког од њих. Уверени смо, да те борбе не би било кад би се међу нашим политичарима. реалније гледало на живот.

Други разлог склоности аутизму паше генерације, бар у пречанским крајевима, био је у кривој констелацији јавне борбе. Ово не би хтела бити критика, него само констатација факта, утолико пре што долази унатраг, и што је баш у Светском Рату победило начело самоодређења народа, па је то начело у много случајева и остварено. Наша, је борба била у првом реду државоправна, и настојала је да црпе снагу из историјских чињеница, а мање из живог права, сваког појединца и сваке скупине да себи уреди егзисотенцију по својој вољи, уколико то не колидира с истим правом другога. појединца или друге скупине. Заносећи се историјом (која је код свих народа преславна), увек је потребно да се мање факата надопуњују радом властите фантазије, и што су ређе чињенице, и оскуднији споменици једнога. доба, утолико је веће искушење за рад фантазије. Занос и одушевљавање за славне дане и за величину прошлости по себи је већ аутистички акт, и одваја од гледања и осећања за мало славну и мало сјајну садашњост, умањујући и осећај непогода садашњости те слабећи отпор н борбу противу њих.

Како код појединаца, тако има аутизма, и аутистичког начина мишљења и код читавих народа; нити су зле последице тог мишљења код скупног начина мишљења појединих народа мање него код појединаца. Историјски романтицизам који мисли црпсти право народа на егзистенцију не из живе силе народа него из историјских факата, заборавља да право на живот могу имати само живи а никад мртви, и да би проводећи конзеквентно историјско право морала свака земља припадати свим оним живим или мртвим народима који су једанпут у току историје на дотичном тлу господарили, те да би према тому например Лондон морао да се врати Италији. Сродна овом схватању историје, и обмањивању самога себе историјским наукама, јест одвећ велика вера и бескритично примање разних модних хипотева неких других наука. Понменце је ту много зорке учињено са неким дисциплинама антропологије, које су се пертрактирале више фељтонистички него критички знанствено; једна је таква хипотеза, или наука,

418