Nova Evropa

краљевином Угарском. Овај уговор написат ћемо на онај „празан лист", кога по рнечих похваљенога угарскога говорника Угарска за нас остави. Пазимо да, што ондје напишемо, иг буде „свиедочбом“ наше политичке незриелости, да нам не увриеди прошлост, не огорча. садашњост, а не потамни будућност, Наш уговор има се навлаш нато обазриети, да смо Југословјени ми да нам јебоља будућност само у Југословјенству. Стога нзшуговор не смије у ничем врчеђати нашу југословјенску по-

литику.

У тој борби против Маџара Рачки се налази непрестано на основима историјскога права, тражећи историјским аргумевтима ревиндикацију народно-уставних и државних права. Природно је, да је морао у понеким питањима доћи у сукоб и са самим собом, јер је по којипут природно право одузимало снагу његову пламеном замаху. Најгорче је он то осјетио у питању обране Ријеке, коју је од Хрвата најучевије и наржешће бранио до нагодбе, а по којипут и иза ње, у читаву низу чланака, као и једној темељној студији „Риека прама Хрватској" (Загреб 1867), која је на крају крајева служила и као подлога новим студијама (Ф. Шитића), кад је то питање сазрело било до Рапала, Рачки је најистакнутији научни тип читавог хрватског сабора, с ауреолом признатога научника, коју му је у првом реду прибавило дјело о словенским апостолима, али и ауторство „Одломака из државнога права хрватскога“. Истина, Рачки баш у овој посљедњој студији, у уводу, хоће да оправда историјско право, као јаки ослон у борби против непријатеља, — али истиче, да се Хрвати могу „ослонити на једно и на друго право, на природно и на повјестно, на законе богом урезане у његовом срдцу и на законе писане у старих споменицих“. Само што је ово друго право, природно, јаче и достојвије човјека, од Хрвата било у појединим питањима (Ријека) занемаривано, што је морало доводити до катастрофалних посљедина. Јер, док Хрвати наглашују и доказују у Сабору ових година своје свето историјско право на Ријеку, дотле им огромна већина грађана протестује и изјављује се против хрватске власти, Рачки је од своје стране и у томе питању извео дивовске напоре, но насупрот стајали су одгој Ријечана, некомпромисни одношаји између талијанаша и Хрвата у самоме граду, фаворизирање талијанаша од стране Маџара, још и прије натодбе, док су Хрвати имали извјесну управу у својим рукама, а напосе послије нагодбе, кад се и оно мало свјесиста хрватскога грађанства потискивало на периферију, која је била и јест још увијек хрватска. Ту су дошли Хрвати у сукоб с принципима за које су се у борби с Мапарима борили, (борба за материнску ријечј, и зато што се није знало наћи

177