Nova Evropa, 11. 03. 1924., str. 26

телект једнако су ангажовани, гледалац се упорном пажњом ослобађа реалности свога бића ипосвећује сав свој унутрашњи живот примању умјетности. Умјетничка је вриједност јапанских комада готово редовно минимална, — у казалишту је главно глумац, Не чини ништа што су игрокази мале умјетничке и књижевне вриједности, што их гледалац зна на изуст; ради се о том, како ће глумац умјети приказати неке интензивне људске афекте у познатом комаду, те у познатој сцени, (С таквом сценом стиче себи глумац популарност, друге улоге ни другог успјеха он не треба. Тако су себи и у Художественом Театру његови вође замишљали позоришне успјехе: глумац који након кушње од стотину проба „сједи“ у једној улози досегао је кулминацију своје умјетности, Процијенити је, и по томе тек посвема уживати, може у његовој креацији само гледалац, који се свом пажњом, и срцем и духом, предао гледању, на које га нука као чудо неко, не додуше као у јапанском театру одгонетање символа и извједљивост како ће се глумац понијети у познатој ситуацији, него оно што модернога гледаоца једнако интересује: до које ће границе успјети глумцима на позорници опсјена збиље, Душа гледаочева заокупљена тиме реагира највећим интензитетом на сваки афекат, и учествује активно у сваком драмском спору. Шут је до успјеха у једном и другом театру исти: големо напрезање глумца у јапанском театру, да се не огријеши о традицију; у нашем, да проучи до краја људе и средину, да се не огријеши о истину живота, Највиша умјетност као плод стеге и студија.

Овакове су дигресије у дебату о позоришном проблему неизбјеживе након представа Художественика. Неједнаки успјеси у интерпретацији разноличних драмских дјела буде стално мисао, да је у случају Художественика проблем исцрпен само једнострано, иако успјешно у својој једностраности, Свакако постоје још и друге могућности. Али како историја мимуса зна за тајне Художественика, крије сеу њој зацијело још и безброј других рјешења. Многи савремени покушаји нашли би ондје коректив и нове побуде, јер она биљежи сву скалу варијација почевши од баналнога веризма римске плаутовске комедије до највише стилске одуховљености глумачког изражаја у јапанском театру. Пут до кулминације сценске умјетности не води само у будућност, она је њиме пролазила већ у прошлости.

Художествена се линија — да тако кажемо — сачувала овог пута понајбоље у „Селу Степанчикову“, боље него у Чеховљевим драмама. Не смета што је „Село Степанчиково“ драматизација романа —, ни Чеховљеве драме нису друго. Као и у Дикенсовој „Битци живота", удара у тој представи у очи њежан однос театра према романописцу, паду „Битци

250