Nova Evropa

телект једнако су ангажовани, гледалац се упорном пажњом ослобађа реалности свога бића ипосвећује сав свој унутрашњи живот примању умјетности. Умјетничка је вриједност јапанских комада готово редовно минимална, — у казалишту је главно глумац, Не чини ништа што су игрокази мале умјетничке и књижевне вриједности, што их гледалац зна на изуст; ради се о том, како ће глумац умјети приказати неке интензивне људске афекте у познатом комаду, те у познатој сцени, (С таквом сценом стиче себи глумац популарност, друге улоге ни другог успјеха он не треба. Тако су себи и у Художественом Театру његови вође замишљали позоришне успјехе: глумац који након кушње од стотину проба „сједи“ у једној улози досегао је кулминацију своје умјетности, Процијенити је, и по томе тек посвема уживати, може у његовој креацији само гледалац, који се свом пажњом, и срцем и духом, предао гледању, на које га нука као чудо неко, не додуше као у јапанском театру одгонетање символа и извједљивост како ће се глумац понијети у познатој ситуацији, него оно што модернога гледаоца једнако интересује: до које ће границе успјети глумцима на позорници опсјена збиље, Душа гледаочева заокупљена тиме реагира највећим интензитетом на сваки афекат, и учествује активно у сваком драмском спору. Шут је до успјеха у једном и другом театру исти: големо напрезање глумца у јапанском театру, да се не огријеши о традицију; у нашем, да проучи до краја људе и средину, да се не огријеши о истину живота, Највиша умјетност као плод стеге и студија.

Овакове су дигресије у дебату о позоришном проблему неизбјеживе након представа Художественика. Неједнаки успјеси у интерпретацији разноличних драмских дјела буде стално мисао, да је у случају Художественика проблем исцрпен само једнострано, иако успјешно у својој једностраности, Свакако постоје још и друге могућности. Али како историја мимуса зна за тајне Художественика, крије сеу њој зацијело још и безброј других рјешења. Многи савремени покушаји нашли би ондје коректив и нове побуде, јер она биљежи сву скалу варијација почевши од баналнога веризма римске плаутовске комедије до највише стилске одуховљености глумачког изражаја у јапанском театру. Пут до кулминације сценске умјетности не води само у будућност, она је њиме пролазила већ у прошлости.

Художествена се линија — да тако кажемо — сачувала овог пута понајбоље у „Селу Степанчикову“, боље него у Чеховљевим драмама. Не смета што је „Село Степанчиково“ драматизација романа —, ни Чеховљеве драме нису друго. Као и у Дикенсовој „Битци живота", удара у тој представи у очи њежан однос театра према романописцу, паду „Битци

250