Nova Evropa

живота“ ступа у салон госпођа Сничи (Зписћеу), сјећамо се одмах ријечи Дикенсових: „Рајска птичица на турбану госпође Сничи задрхтала је као да је опет оживјела“, — јер је "збиља било тако! ИНикоја ситница, коју би могао пожељети познавалац пјесника, није изостала. И то нас је одмах пренијело у интимитет према игри, који нисмо могли ни слутити, Принципје тих драматизација: ако доносе само изватке из дјела, нека је оно што се даје вјерно према дјелу. За драму „Село Степанчиково“ требало је прије свега спасти грандијозну фигуру Фоме Фомића. Фома је Фомић молијерски тип, Потези «иста Достојевскога тако су крупни, да нам се ни у роману не приказује Фома Фомић непосредно, низом аутобиографских ситница, него посредно; реакцијама своје личности на друге. „Откуда се је створио — то је покривено мраком неизвјесности,“ У другу руку забиљежена су и лица у роману својим односом према Фоми Фомићу. Коначно, од овога флујида — како би рекао Матерлинк — између човјека и човјека настаје нешто особито, самосвојно, замашно људско, слично по својим учинцима, по својој сугестивној и судбоносној моћи, великим разорним људским страстима. Једна права достојевсковска концепција. Напосљетку, ту као да се више и не ради о Фоми Фомићу, насилном мукташу у малом Степанчикову, ту се граде, руше, или само нагрђују, животи под ударом силе која се храни, живи, и господује од нечега што се сталожило као неки резидуум карактера, средине, и људских порока. Сценски је проблем; дати нешто апсолутно адекватно, а у исти мах изградити лик Фоме Фомића и дочарати пред очи вјерно околину, и људску и стварну, Ту онда улазе у акцију с највећим успјехом методе Художественика. О Фоми Фомићу Г. Павлова могао би когод изнијети портрет, прецизан и вјеран, како је то учинио Волинскиј о Карамазовима по роману, За ту је умјетност ћађииз Фоме Фомића, његова тупа маска, начин ходања, сједања, и говора, она атмосфера. старачкога око њега, и све друго, основка дојмова од толико чисто људског. и социјалног замашаја коликим дјелује и сам роман својим средствима, која су по својој нарави подеснија за развијање социјалних приказа и идеја,

Та нас је представа као ниједна доселе упознала и с комиком Художественика. Овдје као да је хумор једнако непосредан као песимизам у Чеховљевим драмама. Контуре су фигура само незнатно искривљене у карикатуру, као у конкавном зрцалу. Чувствена је нота исто мека. Све се збива тек у знаку благога смијешка, као посред ведрога дана који се ни довијека не кани помутити,

По тој се истој њиховој методи испољује сугестивно из приказа Дикенсова романа, у „Битци живота“, личност енглескога пјесника. Тај „романтик буржоазије“, игурман лијепога и до-

251