Nova Evropa

који је у расправљање повукао и фелдмаршала Конрада. Али се је показало, да аустро-угарска мобилизација не може бити изведена све до 12, августа, па је Берхтолд стога „нажалост био присиљен на одгоду војних операција још за мало“ („Deutsche Dokumente“ |, 213, и II, 67),

а је лагано дејствовање војне машине било сталним извором Берхтолдова немира, види се јасно из његова разговора са Конрадом још с јесени 1913 („Au. meiner Diensize't“ Ш. стр. 443-4), када је могућност мобилизације противу Србије била предметом дискусије, „Страшна ствар“ узвикнуо је тада Берхтолд, „то су те три недеље од почетка мобилизације до правих непријатељстава [,bis zum Гоззећабеп“). Кад би се се само могло све свести наједно— ултиматум и инвазија . У овоме случају је искрсла иста тешкоћа, и све што је Берхтолд могао учинити да ублажи врло очевидну бојазан био је телеграм (од 27. јула), да ће „рат бити навештен у току наредних дана“, али да се мора сачекати док се не изведе концентрација да би, кад дође до боја, ударац био одлучан. Нерасположење Берлина ради тог одгађања може се разабрати даље из извештаја баварског посланика, грофа Лерхенфелда, који је послао у Минхен („Оешвеће ОоКкшпепје" ТУ, Апћапб 1, бр. 12),

· Из свега овога лепо се види, да је Берхтолд био врло неискрен и онда када је уверавао Греја (25. јула), да је интенција Аустро-Угарске да подузме „војне припреме, али не и војне операције“. Британски дипломатски документи (види нарочито бр. 14.) јасно показују, да се након прекида односа радило само о добијању времена, а да је главна сврха била да се спречи интервенција с било које стране, и да се Србија нападне пре него што би се Русија могла кренути. Генерал Ауфенберг саопштава у својим мемоарима [, Osterтејећг Нбоће чпа Медегба 6", стр. 262), да му се већ тада чинило „несхватљивим, да ико може још да сумња да ће доћи до светског рата“, кад је једном србијански одговор одбачен као недовољан, Али други један одлични генерал, гроф Икскил (ОхКаП), у разговору с њиме, исказао је мишљење, да интервенција од стране Русије не долази у обзир, и да се има одбацити као прост „блеф“. Берхтолд се је свакако колебао између ова два мишљења, али се за сваки случај решио да ризикује оно прво. И да је Берхтолд истрајао до краја у својим двосмисленим 'и неискреним методама, јасно доказује његово држање наспрам посредовања Сер Едварда Греја, и наспрам " Сазоновљевих мирољубивих предлога, као и лажним представљањем ствари цару Фрањи Јосифу, с помоћу чега је онда и добио његов пристанак за рат, Зато је потребно да се укратко позабавимо и са ове три тачке, уколико се оне директно односе на положај Србије.

476