Nova Evropa

Нећемо следити нашега аутора кроз све перипетије његова дуга живота, — то би нас одвело предалеко. Изнећемо само неколико најзанимљивих епизода, и карактеристику целога дела и његова писца,

Отац ауторов био је велепоседник и изабрани шеф племства („Гапдадејзтагтзсћан“), човек у суштини својој поштен и племените душе, али научен да влада као тиранин, да пред њим дрхће све — и деца, и слуге, и кметови, и ситно племство, и чиновништво, Кметове готово и не држи као људе, мако их — будући добродушан — не кињи и не мучи, па чак штити и туђе кметове, кад год може, противу одвише сурова поступања њихових господара, Али је у томе слабо успевао; „тако например“, вели наш аутор, „један од наших суседа био је неки гроф Визанур, чији је отац или дед био из Индије или из Афганистана, те који је за време царице Катарине дошао на челу неке мисије у Русију, па ту и умро, Син тога дошљака свршио је руску војну академију и добио наслов руског грофа, Кад сам га ја познавао, то је био већ старији господин, веома ружан али и веома љубазан и одлично васпитан, увек обучен у плави фрак са златним пуцадима, у панталонама белим као снег, После његове смрти ми смо посетили његово имање; на њему није било велике господске палате, нето више малих веома лепих кућица, саграђених у различним егзотичним стиловима. Сећам се, тако, неке турске џамије, и индијске или кинеске пагоде, Наоколо диван врт, канали, језера, цветњаци и постаменти за кипове, У кућицама, како сам касније сазнао, становале су љубовце грофове, насилно отете жене и ћерке кметова; свака је од њих носила рухо одговарајуће стилу кућице, а гроф је проводио код њих време наизменце, и то обучен као турски паша или као кинески мандарин, Бивши управитељ грофових добара објаснио нам је узрок зашто нисмо могли видети кипове и врту —; они су радили на њиви! Јер као кипови служили би у извесно доба дана голи живи људи и жене, бојадисани белом бојом; док би гроф шетао по врту, морали су они да стоје непомично, и јао си га оном ко би се мрднуо! Смрт овога грофа била је исто толико фантастична као и његов живот: једаред је пролазио поред кипа Венере и Херкула, кад ал кипови скочише са својих постамената, и Венера баци у очи грофа соли, а Херкул му раздроби лубању својом тољагом! Оба је „кипа“ државни суд осудио на казну кнуте и вечиту робију; Венера је умрла под кнутом, а Херкул је издржао кнуту те заробљен.“ Испричавши још неке друге сличне епизоде, наш аутор потпуно оправдано држи, да цели ужас кметске зависности сељака није толико у оваким екстравагантним прохтевима и перверзним уживањима господе колико у чињеници да ово робовање траје стално, из дана у дан,

187