Nova Evropa

жујући руску државу, угрожавале природну експанзију народа и земље, спречавајући им даљи развитак. :

Кнез Ш]чербатов, који онако попреко гледа на Реформу ТРтра Великога, будући противником сваке самовладе, поставио је доста оригинална кронолошка расматрања: за колико би година, у повољним приликама, Русија сама по себи, без Петрове самовладе, могла доћи до оног стања у којем је налазимо у његово време, т. ј. при концу ХУМ П столећа. По том рачуну излази, да би Русија могла доћи до оног још увек ни издалека не савршеног стања, у којем се налазила за време Катарине |, сама, без Петра, -— тек за сто година, т. ј. око године 1892, и то наравно у случају да јој се ништа нарочито не деси, што је врло лако могло да буде, јер би при првом покушају „буђења“ Русије какав Карло ХП, Фридерик Велики, или Наполеон, тргли себи по комад Русије, ометајући јој даљи развитак, ако га не би и посве онемогућили и зауставили.

Просуђујући утицај и последице Петрове Реформе у дубини, што уједно најбоље објашњује и њено значење, треба пре свега нагласити, да је то питање врло сложено, ради множине интереса и побуда, који су се час подударали час сукобљавали, Да би се Реформа јасно уочила, неопходно је расмотрити је с тројаког гледишта, и то: 1!) у односу према старој Русији, 2) у односу према западној Европи, и 3) по утицају на далњу судбину Русије.

Што се тиче првог гледишта, — односа Реформе према старој Русији, — обично се мисли да Петар уопште није волео ни трпео старе Русије, целу каква је била, те да је чинио све да је разори и изгради нову по европском моделу. То је мишљење исто толико једнострано колико и стварно нетачно. Петар је наследио врховну власт од старе Русије, са посве нарочитим друштвеним уређењем, Династији Романова призната. је наследва власт, која је изгубила била свој земаљски карактер, јер је Цар био несамо управљачем већ и власником земље, читаве државе, Његова је дакле власт била неограничена, московски су цареви били неограничени господари у држави, Али је остао био обичај од ранијег поретка, да на управу утичу саветом људи из народа, у облику такозваних „земских сабора“ (за цара Михајла), или „бојарске думе" (за цара Алексија). Ни Петар се није одрекао самовладе; напротив, још ју је појачао, распустивши сасвим „бојарску думу“ те устројивши „сенат“, који је у његовим рукама постао скупштином чиновника које би он сам именовао те који су извршивали само његове заповести, На тај начин, несамо да Петар није прекинуо са старом Русијом, него је пошао и даље у духу владања и произвољних метода. На другој страни, до Петра је, У политичкој идеологији народа, мисао државе била истоветна с мишљу о монарху, као одраз онаке владавине. Петар

458