Nova Evropa

је за сваку знаност, почевши од војничке, бродоградитељске и астрономске, па до зубарства и прављења медикамената, и до кируршких операција; волео је знати, исто тако, како се сади жито, или како се соли риба. |

Петар је одрастао у необичним приликама. Уместо живота како су га московски царевићи обично проводили: у мрачној, нездравој, и тупој атмосфери московских тремова, међу мамицама, дадиљама, лакрдијашима и улизицама, Петар је провео младост на селима, близу Москве, у друштву с људима најразличитијих разреда пучанства, почевши од рођених бојара и дворских коњушара, и од свакојаких авантуриста из немачког преграђа Москве, па до људи веома мрачне, чак и ниске прошлости (попут Мењчикова), Тако је он добро познао свој народ, упознао га на извору и изблиза, а не тек с висине царског престола и кроз прозоре кремљевског дворца. Може се мирне душе рећи, да ниједан руски цар није тако познавао свој народ као Петар Велики, У детињству, крвава. побуна стрелаца (1682), уз варварско убијање њему блиских људи пред његовим властитим очима, потресла је додуше за сав живот његов живчани систем (од тог времена почео је трести главом, а у часовима гнева стадоше му се јављати грчеви на лицу, а појавила се и нека несигурност у ходу); али се тада научио и на опасности, те постао одлучним, непрезајући ни пред ким, и ни пред каким па ни пред најоштријим мерама, да би изнудио покорност. Он је дошао до уверења, да је његова власт безгранична, али уједно пуна огромних опасности, Услед тога,он се широким народним масама чинио Царем нигде невиђеним, необичним, и он је за њих, некултурне и готово без икакове властите спознаје о држави, био Цар који седи негде високо над народом и далеко од њега. Виђали су га веома ретко, приликом путовања по самостанима на молитву, или поводом свечаности. Све што је народу било тешко, сваки неуспех у држави, и сваки терет или намет, долазили су кривицом других а не Цара, кривицом људи Царева поверења који су народ делили од Цара,

Притом се Петар народу чинио иако необичним ипак сасвим земаљским Царем. Он је сам силазио из облачних висина у које су се скривали његови претходници. Њега су виђали о великим празницима, али не на престолу, не са круном на глави и у одећи Мономаховој, већ у морнарском хаљетку, не са жезлом већ са пером или секиром у руци и са цигаретом у зубима. Он је долазио и у непосредан дотицај са народом; радио је као дрводељац, одевао се и пушио као Немац, пио вотке као војник, псовао је и тукао се — као гренадир. Тако је само и могла да се породи мисао код старих Руса о цару Антихристу, и могла је да се појави и сумња о самом битисању такова Цара.

452