Nova Evropa

из руке, па се из свега што је написао могло разабрати само две речи: „Предајте све..." Петар тада нареди да позову њетову кћер, кнегињу холштајнску Ану Петровну, да она настави писати по његову диктату; али док је она стигла, Цара више није служио језик и он је био изгубио свест, Идућег је дана, у шест сати у јутро, умро Петар Велики,

Очевици, домаћи и страни, описују живим бојама забринутост, која је граничила паником, што је овладала руским светом на вест о смрти Петровој. У Москви је, у Саборној Цркви и по осталим црквама, започело запомагање, и настала је таква вика и писка, да су се жене гушиле у плачу, и доиста нико у свом животу није видео ни чуо такове народне жалости. Та силна забринутост, што су је странци опажали у народу и у војсци била је посве разумљива; сви су осећали да је нестало снажне руке која је преобразила Русију и створила у њој реда, а у исти мах су око себе видели мало изгледа да се тај ред и одржи. Иста дубока брига, блиска очајању, одјекивала је и из погребног говора архиепископа Теофана Прокоповића, Петрова сарадника: „Што ми то чинимо, руски народе 7 Кога то сахрањујемо2 — Сахрањујемо Петра Великог |...“ Један од млађих и даровитијих сарадника Петрових, Непљујев, примио је глас о смрти Петровој на свом службеном положају у Цариграду, па је у својим записима оставио ово; „Овај монарх подигао је нашу домовину на висину да се могла успоредити с осталима, он нас је научио да

смо и ми људи, речју, кудагод погледаш по Русији — све је од њега, и штогод се буде даље радило — имаће извор у њему..." Занатлија Нартов, обичан човек, који је уз Петра

,

провео двадесет година, спомињао га се касније овим речима; „Иако Петра Великог нема више међу нама, у нама живи његов дух, и ми који смо имали срећу да живимо поред тог монарха умрећемо верни њему, и пламену љубав нашу према том земаљском богу сахранићемо са собом“, Ово страхопоштовање пред личношћу Петровом предали су његови савременици и другом поколењу. Ломоносов га је називао „човеком сличним Богу"; а и сам песник Дјержавин, који је живео у време које је на Петра гледало већ нешто друкчије, питао је; „Није ли у Њему ипак Бог сишао с неба2.,.“

Толико обожавање и поштовање могло је да изазове свакако само једна ванредно крупна личност, један необичан човек, И цар Петар је доиста био у свему, почевши од своје спољашности па све до својих умних способности, човек необичан. Нечувено висока стаса, и физички необично јак, он је без нарочитог напора могао да савије сребрн тањир, или да прореже у тилом часку ножем комад сукна, Исто тако био је развијен духовно, и без муке схватао је у моменту свако питање, и свако дело за које се интересовао, а интересовао се

- 451