Nova Evropa

било међу Србима Босне и Херцеговине узајамног проказивања непријатељима, ни у почетку под највећим терором због великосрпства, ни при крају под режимом реквизиције хране и других намирница за живот, чега је било доста у Србији кад је била окупирана. Напротив, било је доста примјера, да су се и појединци који су прије Рата у нас сматрани као владиновци добро и јуначки понијели. (Све то не би могло бити да није било вјере у пропаст Аустрије,

Што се тиче тврдње Г. Стојановића, да су крајеви ван граница предратне Србије иза ослобођења „политички пасивни", она је углавном тачна. Али пасивност Срба треба разумјети, Она је посљедицом једног психолошког момента: десетинама. година говорило се у нас о Србији као Пијемонту, и о Србијанцима као ослободиоцима, и кад је дошло ослобођење, наше масе предале су све у руке Србијанаца, Којих Србијанаца2 —: оних који су први дошли и у посљедње село да траже партијске присташе, а чији је шеф случајно био и шеф владе за вријеме Рата. И зато, ако су Срби изван граница предратне Србије „политички пасивни“, ако су политички подбацили, они су подбацили само због тога што су своје повјерење дали оним Србијанцима који су подбацили и створили овај режими у Србији и у цијелој држави, Јер не треба се обмањивати: носиоци свих режима од ослобођења до данас били су Србијанци, Србијанци су сачињавали натполовичну већину свих влада, па и министри изван граница предратне Србије били су углавном само [осит фепепфев а послове су вршили Србијанци-начелници, Због тога главна одговорност за све режиме послије Рата пада на Србијанце, као што њима припада и највиша заслуга уколико је што добро учињено, Уосталом, јача политичка активност Србијанаца и разумљива је, јер они имаду за собом стотину година државног живота, чега недостаје Србима изван предратне Србије. .

На приговор, да смо се посебице ми око „Народа“ помели, и да смо безбојни, имам да одговорим да то није тачно, Ми знадемо шта хоћемо, само нијесмо кадри да изведемо оно шта хоћемо. Мало нас је једнаког мишљења, и немамо материјалних средстава. Тај изговор није празан, као што мисли Г. Стојановић примјећујући: „Као да су им материјалне прилике биле боље под Аустријом кад су онако славно водили борбу против ње2" Прије свега, материјалне прилике биле су под Аустријом знатно боље. Сви ми који смо били у државној служби имали смо плате с којима смо могли пристојно живјети; због тога смо слободно вријеме могли употријебитн на нацијонални рад и борбу а да при томе не осјетимо да доприносимо једну жртву. Данас, ниједан који је у државној служби нема довољно ни за најскромнији живот, и све своје слободно вријеме мора да употријеби да приватном зарадом надокнади

9