Nova Evropa

емиграната и мушких и женских (са применом, углавном, Донтова система пропорцијоналног представништва), истакнута само два главна списка кандидата: крајњих десничара, и нешто умеренијих. На првоме списку, поред споменутих, били су предложени: митрополит Антоније, митрополит Еулогије, бивши царски премијер Грепов, те угледне вође крајњих руских реакцијонара у Југославији, Палеолог и Скаржински (бивши шеф канцеларије „државног будале" Маклакова), и т, д.. „Умерени" су поставили кандидатуре бившег Првог Министра, Столипинова наследника, грофа Коковцова, бившег Министра Саобраћаја у последњој царској Влади, инж. Кригер-Војновског (сада у Београдуј, знаменитог економисту проф. Петра Струве-а (бившег вођу руске социјалне демократије, а године 1920 Министра Спољних Послова генерала Врангела), и т, д.. Уз уздржавање веома великог дела емиграције (у Југославији — где су избори, како изгледа, понајбоље успели —, гласало је свега нешто више од 16 хиљада бирача, од којих су многи гласали за себе и на основу 1—2 пуномобћи других, док свега Руса старијих од 18 година има у земљи у најмању руку око 30 хиљада), извршени су избори који су наравно донели велику већину крајњој десничарској струји. Гласачи су били прилично одушевљени, те су полагали велике наде у Конгрес, који би имао да доведе до што скоријег пада Совјетске Владе!...

Након Конгреса, који је једино прогласио, и то без довољно одређености, великога кнеза Николаја Николајевића врховним вођом нацијоналне Русије, пошто је претресао низ реферата, више мање интересантних и понекад основаних на доста обилатој грађи о стању Русије, те изгласао неколико резолуција, али који се није усудио да изабере онај неки „орган“, настало је у емиграцији велико разочарање, Интересантно је, да се Конгрес није усудио ни да службено прогласи монархијску лозинку, и да је примио доста помирљиву резолуцију по предмету аграрне реформе, без претње на адресу сељака (ову резолуцију је — каква иронија судбине! — предложио нико други до главом Г. Гурко, некадашњи вођ „Уједињеног руског племства“ и државни подсекретар у Горемикиновој Влади 1906, који се у Првој Думи жучно борио противу кадетског аграрног пројекта). Неуспех Конгреса, који је био и сувише посећен од „сенака прошлости“, и чије одлуке и резултат рада очигледно не могу да задовоље ни већину емиграције а камо ли народе Русије, и руске мањине ван Совјетске Уније, подстакнуо је емигрантски центрум, да се позабави својом организацијом, и да предузме акцију. Зато има подстрека и из домовине, у којој комешања у сељаштву, као и у редовима владајуће странке, њени стални и веома осетљиви изборни неуспеси, пораст општег незадовољства, и пад валуте, наговештавају могућност веома озбиљних промена.

139