Nova Evropa

учењу, душа се ствара заједно са телом, а не пре овога. Веру у преегзистенцију душе најасније су изразили грчки филозоф Платон и црквени писац Ориген, и Његош је ово учење, свакако, позајмио од њих. Црква је у више махова осудила хетеродоксно учење Оригеново, док га, на Петом Васељенском Сабору (553) у Цариграду, није прогласила за јеретика, Српска Црква свога владику, због истог јеретичког учења, нити је осудила нити прогласила јеретиком. |

вај свет створен је, по Његошеву схватању, да буде „место за издржавање казне човеку за грех који је учинио док је још био нематеријално биће. По библијском приказивању, и по учењу Цркве, човек је на земљи имао да живи једним срећним; рајским животом; промена у овом настала је тек накнадно, кад је човек згрешио, Ове хетеродоксне мисли једног православног владике, како изгледа, више су падале у очи критичарима Његоша него управљачима наше Цркве. Тако, например, TF. Бранислав Петронијевић констатује, на основу подробне анализе Његошеве филозофије, да је у њему победио филозоф црквеног човека. Г. Винко Витезица вели, да је Његошева кснцепција у „Лучи Микрокозма“ далеко од Библије, а близу Платоновој, пи да је Његош „човек једне више слободне религизозности“, По Г. Перу Слијепчевићу, Његошево је „хришћанство различно од откровења католичког и од богословије византијскоруске“. И пок. Скерлићу је Његошева религија „скроз хетеродоксна", и мало личи на званичну религију, њему је Његош недогматичан, који „у својим списима исказује често скептичке, нимало ортодоксне идеје", тако да је код Његоша важнији политичко - нацијонални интерес од јеванђелског хришћанског учења. Још су оштрије речи Г. Шмауса при оцењивању Његошевих хетеродоксних мисли; њега одступање у „Лучи Микрокозма" од Библије запрепашћује, зато што је њен аутор православни владика, и да се „родио на Западу у Средњем Веку, кад је католичка инквизиција беснела против јеретика, секташа, она би можда и њега спалила на ломачи; или би спалила његову књигу, и он би морао у покајничкој кошуљи, пред олтаром, да се свечаном заклетвом одрекне својих „залуталих појмова о преегзистенцији душе".

Његош као религијозна личност био је предметом нарочитог испитивања од стране Г. Николаја Велимировића. Г. Велимировић не узима у заштиту Његоша од приговора либералних критичара на Његошеву ортодоксију; резултати његова проуча» вања Његошеве религије потпуно су једнаки са приказом либералних критичара. Значи, да је хетеродоксно учење Његошево изван сваке сумње. Само, Г. Велимировић то не назива хетеродок= сијом (што је сасвим разумљиво, када ова оцена долази од једног црквеног човека); по њему, Његош има фрапантну смелости искреност у исказивању својих мисли, он „верује само-оно

402