Nova Evropa

што хоће и може. и не трпи регуле са стране“. Као свих великих духова, и Његошева је вера индивидуална, и као таква разликује се од вере комуналне, која се намеће спољашњим ауторитетом ; и та индивидуална вера одвела је Његоша „једном нарочитом хришћанству“. Али понајинтересантнији је Г. Велимировић када о Његошу говори овако: „Ставите Владику Његошког у коју хоћете велику хришћанску државу, у Франпуску, Русију, или Италију, и представите себи тада пренераженост пастве и бес главне црквене управе, када би биле публиковане његове мисли, посвећене Сими Милутиновићу, или мисли исказане кроз уста владике Данила, игумана Стевана и. Теодосија, мисли малокад чувене из уста једног владике откада владике постоје: У тим земљама сматрало би се то као врхунац недопуштене слободе мишљења и говора, коју несамо један епископ но и један ма који верни син Цркве уопште себи

ирисваја ... Да је Његош живео под Инокентијем Ш, био би спаљен... Да је овај епископ живео у време великих црквених сабора, он не би припадао ни једној верској партији ,.. “ Ко

то говори По либералном духу који веје из ових речи, човек не би веровао да.нам то све говори један богослов, који је данас већ и сам, као што је и Његош био, окруњен владичанском митром; епископ који је, да би могао то постати, „морао јавно да исповеди своју веру никео-цариградским симвелом. Овај суд Г. Велимировића о религији Његошевој назвао је, са верског гледишта, Скерлић несмотреним; са исте тачке гледишта, он је видео да је Г. Велимировић „на клизаву путу“. Када је штампана књига Г. Велимировића о Његошевој религији, Скерлић је рекао о писцу ове књиге, да „Српска Црква досад није имала неортодокснијег теолога“. По Скерлићу, „Г. Велимировић је слободан верник, модернист, и на њему се виде јасни трагови либералне протестантске теологије. Његошево схватање религије тако је недогматично и либерално, да је ближе критицизму но ортодоксији, и са њиме се пре могу сложити они који не верују него они који доследно и потпуно верују ... Он не тражи веру у Цркви већ у природи, његов пантејизам је узнемиравајући.,.."

Али, Г. Велимировић нам није само открио своје неортодоксно схватање вере у књизи у којој нам је и Његоша приказао као човека који се удаљио од званичног црквеног учења о вери. Одмах после ове књиге, у првој збирци својих беседа, Г. Велимировић је наставио, и још више истакао, да исказује учење које се апсолутно коси са учењем Цркве, што доказује да се и Г. Велимировић, као и Његош, разишао са оним учењем које се њему као црквеном човеку намеће да га исповеда без и најмањег одупирања. Када су се појавиле „Беседе под Гором“, Г. Васа Стајић је рекао о Г. Велимировићу, „да је његова вера јака на периферији, а слаба у језгри проблема“. Усвојивши

403