Nova Evropa

коме у инат, нити сам радио због каријере или славе, него сам писао само онда кад сам мислио да треба да пишем и да кажем свој суд о нечем; и то сам чинио увек отворено, без икаквих обзира, и објективно. Ако је мој суд био већином неповољан, за то су криви на првом месту они који пишу рђаве књиге... И због тога, што сам био уверен да на вредност мога рада не може утицати оцена, па ма чија она била и ма каква она била, мени је свагда било потпуно свеједно да ли ће ме неко грдити или хвалити, и ја сам свагда био потпуно равнодушан према томе шта о мени мисле и говоре и пишу ови, од првих корифеја, од Јатића и Крумбахера, па до последњих наших пигмеја у науци, до Г. Андре Гавриловића, и других. И несамо то, него ми је свеједно и да ли ће се моји резултати одржати или не, и да ли уошште ко чита оно што ја пишем или не... Ко у научном раду мисли на своју личност, том је и нехотице личност преча од истине. Зато ја у својим научним испитивањима никада не водим рачуна о својој личности, о својим успесима и интересима. Главно је да наука напредује и нађе истину, па ма сви моји | резултати пали, и ма за моје име нико и не знао... Ово неће схватити људи којима је више стало до својих резултата него до науке, и који мисле да је срамота признати своје незнање и погрешку, људи код којих је култ своје личности покретач за сваки рад, и који не могу викада разумети да има људи којима је стало само до науке; ово неће схватити људи који немају свести о својој вредности у себи, него дркћући очекују критике на своја дела, па се радују повољној оцени а утучени су због неповољне, људи код којих иницијатива и директива није у њима самима, него чекају од критике да им каже да ли и колико вреде. Али ти људи су јадни и тешко њима, јер њихов је живот мука жива...

„Због тога ја никада никоме не одговарам.“

Ко то пише с тако олимпијских висина7 —-: исти онај који, двадесетипет година касније, тужи редовноме суду за увреду и клевету уредника „Нове Европе" што, преводећи тачно с енглеског, једну његову брошуру не назва „сензацијоналном“ !...

Није нам познато да ли је, и шта је, на горњу оцену у „С. Књ, Гласнику“ одговорио Г. Вој. В, Рашић. Али је један други академик и друг-историчар, Г. Јов. Н. Томић — један од оних у чијим је делима неумитни критичар „објективно оцењивао факта“ —- „сматрао за своју дужност“ да му одговори, па је "тај свој прилично опширан одговор и прештампао (из „Одјека“) у посебну књижицу („Поводом једног поговора“, Београд 1910), Г. Томић потврђује, на свој начин, оно што каже сам проф. Ст, Станојевић о себи као критичару; „... Од самог почетка изигравао је оштрог и неумитног критичара, нападао је десно и лево и обарао све што је дотле постојало у српској исто-

ријографији,... доста је било видети само потпис „Ст. Станојевић' под критиком у било којем листу, па да се унапред закључи да је већ одзвонило писцу...“ Још као полетарац

(1894) почео је Ст. Станојевић са својим изрицањем „непо-

304