Nova Evropa

вољног суда" противу никога мањег него — Стојана Нова-.

ковића (у „Делу“ Ц, 398). Онда су дошли на ред остали историчари, а после и друге „струке“. Само, Г. Јов, Н. Томић утврђује, да не одговара истини свечана тврдња неумитнога критичара, и заточника чисте науке, да он „никада никоме не одговара“; па цитира неке његове одговоре, и под потписом и анонимне, међу осталима и одговор њему, Томићу, у поговору другом издању своје „Историје Српског Народа" (поводом којега Г. Томић и пише овај свој одговор). „Он ту“ — каже Г. Томић — „одговара не руковођен уверењем да су му радови добри, и што су замерке критичара неумесне, него што је посреди рачун", т. ј. прођа његових књига; „многом рекламом, и представљајући се мучеником за народну ствар, скупио је прво лепих пара од вазда лаковерног српског света из разних српских крајева за друго издање своје „Историје Српског Народа“, а потом, кад је имао да му пружи књигу,... ставио је напред „поправљено и допуњено издање“, а позади дао је Поговор у коме је изгрдио све критичаре својих Историја",,. Али, да оставимо засад Г. Томића и његов занимљиви обрачун са својим неумитним критичарем, пошто забележимо само још главне закључке до којих је он дошао у овој својој полемици, јер нас то овде нарочито интересује. „Г. Станојевић“, понавља Г. Томић (на стр. 31 своје књижице), „што чини ово, чини не толико из сујете колико из рачуна. Он хоће и царство земаљско. (Он себе класификује у категорију талентованих из чистога рачуна“, а (стр. 30) „ружно је кад човек не ради зашто је позван и плаћен, и кад, уместо да ради на науци, води трговину чак и са оним што није за трговину“, „у туђем свету немогуће је и да се појави овакав „научан' рад,... у нашој пак средини толике године могао је Г. Станојевић представљати што није, па је могао написати и овакав Поговор...“ (стр. 117/118). Свој одговор на „Поговор" написао је Г. Томић зато што га је Г. Станојевић назвао „нелојалним“, што му је одрекао „способност и компетенцију“ да говори и расправља. о историји и историјским научним методима, што га је обедио са плагијата, и т. д..

Међутим, проф. Ст. Станојевић, тај неумитни критичар и борац за чисту науку, и само за науку, није се задржао на својој струци, на историји, већ је „мислио да треба да пише“ и да даје своје (неповољне) судове и о другим дисциплинама, о којима није учио у школи. Тако се бацио нарочито на књижевност, па је постао страхом и трепетом критичара и књижевних историчара у првој деценији нашега века. Толико се био осилио да је, на крају крајева, ударио свом снагом и на прве међу њима, на најбоље и најпознатије, на Павла Поповића и на пок, Јов. Скерлића, своје колеге на Универзитету, на којем су они предавали предмет у којем их је

305