Nova Evropa

начин, неумитни историчар и критичар, ва врхунцу спознаје о потреби да пише „отворено, без икаквих обзира, и објективно", објавио је у „Летопису Матице Српске“ (књига 268, свеска УШ, стр. 50—61 и 61—69) две своје „оцене“, Ha IL Поповића „Стару књижевност у прегледу српске књижевности", и на Скерлићеву „Српску књижевност у ХУШ веку“. Он, историчар по струци, за стару српску историју и византологију, „мислио је да треба да пише" и даље критике на дела из књижевне историје, па је — прелазећи сад преко разних Драгутиновића и ситнијих ауторитета на томе пољу — ударио право на најкрупније и најбоље, на Јована Скерлића и Павла Поповића, уосталом своје ближе колеге са београдског Универзитета. Пок. Скерлићу не пребацује само „безобзирну брзину при раду“, „површност у проучавању“, и „недовољно знање“, „нелогичности“ и „најивности", већ у његову раду проналази „куријозне ствари“ и „скандалозне грешке", и каже за њега да је „кадикад некритичан као што могу бити некритични само лошији писци“. Прва примедба на књигу Павла Поповића гласи, код њега: „Г. Поповић или као да сам није никада чуо ни видео како се ради у науци, или..." После тога, ко ће се чудити кад чује од овога критичара, да је код :!. Поповића све „нетачно“ и „нелогично“, „погрешно“ и „сасвим погрешно", „сасвим некритично“, и да „вема ни системе, ни логике, ни смисла". Последња реч гласи: „Г. Поповић... мора још много радити на старој нашој књижевности, ако хоће да она у другом издању, које мора бити не прерађено него сасвим наново израђено, буде тачна и добра". Тако је говорио Ст. Станојевић, А аргументи су му, и начин на који их износи, тишанз тиапаз, исти као у оном приказу Драгутиновићева издања Бранкових песама. Немамо дакле потребе да и овде у то улазимо, утолико мање што су то учинили, темељно, сами оптужени писци, пок. Скерлић и П. Поповић, Обојица у истом оном „Српском Књижевном Гласнику“ (књига ХХУ, бр. 6, и 7., и књига ХХУ, бр. 10., 11,, 12. и ХХУ;, бр. 1. у којем је, на девет година раније, њихов неумитни критичар учинио ону своју критичарску исповест о „чистој науци", Ми ћемо се овде осврнути само на коментар ових „лоших писаца“ на поступак свога „колеге“ с Универзитета, и на њихове закључке о природии дубљим узроцима оваког критиковања и „научног рада“.

Пок. Скерлић, одмах на почетку свога одговора, чини крепко, како је већ он то умео — „неколико потребних констатација“, па каже;

„... Један од људи који су највише учинили да се грубе нарави и сурови новинарски тон уселе и у нашу науку јесте Г. Станоје Станојевић. После обилног и ревносног рада на усменој литератури те врсте, он је

314