Nova Evropa

изишао на јавност са два научна памфлета која премашају све што се на том пољу код нас написало, бар из круга људи којима Г. Станојевић формално припада... Елементарна правда захтева, да Г. Станојевић за недопуштене и рђаве ствари које ради буде примерно кажњен.“

То је као увод, за којим следује сам „случај Г. Станоја Станојевића", из којега ћемо истаћи само неке моменте, који — кад се мало боље загледа — нису без непосредне везе с данашњим нашим „случајем проф. Ст, Станојевића“ пред судом, који смо раније изнели, Ево првога, Пок. Скерлић каже:

„Он који је своју велику „Историју Српскога Народа' по сопственом признању написао — управо испевао — за шест месеца, мене, који сам своју књигу радио три године, окривљује за рад ,у хитњи и на јуриш, и место критике схватања, идеја, и резултата, даје исто толико лаички наивну колико и непријатељски злонамерну критику историјских појединости... И треба бити дирљиво наиван и блажено веровати у себе па код других нападати исто оно што се допушта себи, имати једно мерило за себе а друго за друге,.."

Друго једно поглавље свога одговора, пок. Скерлић почиње овако:

„Г. Станојевић — да се послужим јелном крупном речју, али која тачно одговара истини — критикује онако како се то некада радило по Ђачким дружинама ,.. И он, који просто и неуко пише једним полуписме-

ним новинарским језиком, који је без икакве књижевне културе и савршено и неизлечиво лишен осећања стила, који је био принуђен да своје књиге по туђим упуствима, како сам признаје, плеви од неписмености и новинарских фраза, даје другоме лекције из стилистике!,, Г. Станојевић се разуме у послу у којем се одликују сумњиви новинари, и којима ништа није лакше но доказати да ниједна књига не ваља. Он има сталан обичај да једну реченицу истргне из текста, да је одвоји од свега онога што је објашњава, допуњује или ограничава, па да тако истргнуту реченицу истезава и даје јој смисао који њему треба... Г. Станојевић се не задовољава да извлачи реченице из текста, он по потреби сакати и удешава једну реченицу... Г. Станојевић је несавесно осакатио реченицу и недовршеној дао смисао какав је њему требао.

„Тако схвата научничку савесност Г, Станоје Станојевић, тако се он понижава несамо до извртања смисла но и до фалзификовања текста. Један човек који се толико заборавља и који не преза ни од таких поступака, од овога тренутка, не заслужује обзира и поштеде. Са њиме треба разговарати како се са особама те врсте разговара, и казати му оно што он у пуној мери заслужује.“

С тим пок, Скерлић прелази, у идућем броју „Гласника“, на разлоге из којих сматра Г. Станоја Станојевића „за научно дисквалификована човека":

315