Nova Evropa

гарских, веза. Добар глас Србије, и спровођење практичног народног уједињења, условљени су тиме да се ућутка глупо и спекулантско профанисање „победе“ и „ослобођења“, и да се објаве, једном већ дефинитивно, подаци и документа о ономе шта је ко радио пре Рата и за време Рата, и какво ко право има да говори о „победи“. -

Враћајући се на Мештровићева „Победника“, треба пре свега констатовати жалосну чињеницу, да је почетак ове смешне кампање потекао из извесног политичког и личног нерасположења према уметнику, које се накупило — нарочито после Рата — у извесним великосрпским круговима и у душама неких београдских пигмеја које не могу да поднесу и сваре туђу славу и туђу величину. За културу Београда, и за његово данашње родољубље и „државотворство", то је врло лош знак. Поготово то, што се није нашао нико да одмах у зачетку угуши рђаве инстинкте који су овде заподели кавгу; већ су се, напротив, и људи од угледа и разбора дали завести, да саветују неке „одборе који ће одлучити", или да сугеришу идеју да је улица компетентна да суди све ако је уметничка вредност дела HM ван спора. Сваки од њих добро зна, да је ретко који уметник у историји света с равним правом као Мештровић узео да гради споменик победи свога народа. Његов светски глас првог живућег вајара почива на успеху

његове Изложбе у Риму 1911, — када је — као аустријски ноданик, насупрот позиву и понуди из Беча, да под најповољнијим условима изложи у одељењу Аустро-Угарске, — отишао,

са својим косовским фрагментима, у Павиљон Србије, и начинио од њега сензацију целе Римске Изложбе. Две године иза тога, након Балканских Ратова, позвала га је београдска Општина да изради Чесму за Теразије, споменик Победи, — или он или нико други! Уметнички, како је друкче могао символисати главну фигуру за споменик победи Србије и српског војника — он који је одгојен у духу народне песме п који је замислио и израдио пре тога Косовски Храм и косовске јунаке — него у снажној нагој мушкој фигури са мачем и орлом у руциг И какав кретен мора бити онај који, насупрот томе, тражи војника у опанкама са шајкачом на глави! Па кад су се сви компетентни критичари већ сложили у томе, да с уметничког гледишта ни наготи ни лепоти Мештровићеве фигуре не може бити приговора, — ко им даде храбрости, и како им савест допусти, да нато надовежу своје некомпетентно мишљење о опортуности подизања оваког споменика! Усред Музеја. Викторије и Алберта, у који се стичу ђаци из школа целе Британије, стоји Мештровићев наги Торзо Бановића Страхиње ; по свим градовима Италије, и других културних земаља саразвијеним уметничким и естетским смислом, красе наге мушке фигуре; фонтане и споменике по трговима и јавним местима,

8