Nova Evropa

Мештровића, како треба да представи „победу“, и ко хоће да му оспори право да прикаже „победника“ — иза Балканских Ратова —- онако како га је он приказао 2 То су начелна питања која бацају сенку много даље од споменика на Теразијама, и која — по нашем дубоком уверењу — задиру у саму суштину појмова о новој држави. Па их зато треба, сваком згодном приликом, покушати рашчистити,

Данас је свакоме у Југославији јасно, да се иза „победника“ и „ослободилаца“, са којима оперишу страначки и професијонални политичари Пашићеве школе, крије или глупост или неваљалство и спекулација, Већ саме речи „победник“ и „победа“, или „ослобођење" и „ослободилац“, толико су компромитоване, нарочито у пречанским крајевима, да има поштених и паметних родољуба који ускипе гневом кад их само чују. Зашто2 — Зато што се њима китили, и ките, поглавито они који ни са победом ни са ослобођењем немају никаке везе. Испали су „победници“ и „ослободиоци“ они за које свако зна да нису веровали у победу и да нису за њу радили, или да су били у рупама и по заклонима док је победа извојевавана. Јер постоји и стварна победа (као што постоји и стварно југословенство), само не представљена од оних који је најбучније и сваком приликом истичу. Ради тих букача и лажних победника ми нећемо да се одрекнемо победе уопште, и целог оног процеса ослобођења и уједињења, у коме су учествовале генерације с обе стране Саве и Дунава, а у коме Србији припада тако видно и угледно место. Само ако је Србија предводила победнике, и залатала се са толиком пожртвовношћу за народно ослобођење и уједињење, — то још не значи да сваки Србијанац, само зато што је Србијанац (па ма за време Рата био и сарадником „Београдских Новина", и братимио се под окупацијом са бугарским официрима), сме да говори о победи, и да учи друге, боље од себе, шта има да се подведе под тај појам. Ако су у Београду Краљ и Влада, и ако је Београд наша политичка престоница, то још не значи да. Београд има монопол памети и укуса, и да је сваки БеограБанин са рођењем поцрпао мудрост мисирску, па сме о свему и свачему да говори са катедре. Треба већ једном одлучно рећи, да ми нећемо трпети да нам сваки београдски мангуп и новинарчић пљује на Победу, и соли памет како смемо да схватимо „победника“, и како имамо да се држимо према. „ослободиоцима“. Још су нам и сувише свеже успомене на оно што се стварно десило а да бисмо могли допустити под“ лацима или дечурлији да се испрсују на туђ рачун, и на наш рачун, те да нам до краја озлогласе и учине одвратних речи „победа“ и „ослобођење“. Наши србијански једномишљеници морали би први и што снажније дизати глас у том и Недати се смести ни од каквих локалних, родбин

7