Nova Evropa

је огромна разлика, и у томе је оправданост замерке што се чини Г. Бошковићу. Он је сам могао бити уверења, да би било фатално заменити Србију Јутославијом, па чак и веровати — незнам по којем историјском учењу — да Далмација не иде уз Хрватску и Славонију као Троједна Краљевина, — али он није могао тражити од представника Југословена из Монархије да и они приме и деле то његово мишљење, и унесу га у документе намењене манифестовању јединства Срба и Хрвата пред Великом Британијом и пред иноземством !

Толико Мештровић, А сад да пређемо на „исправке" које се тичу непосредно писца оног чланка од 11, јуна т,г,

Прва се односи на смењивање Г. Бошковића с места Посланика Србије у Лондону за време Рата. Ми не бисмо дирали поново у ово за Г. Бошковића свакако болно место, да он то сам не жели, (Овако, кад се он сам не сећа, како се чини, онда га ми морамо потсетити на крупну чињеницу која се десила у оном размаку времена за који је он још остао на своме месту у Лондону и после Меморандума и Мештровићеве Изложбе: пред крај лета 1915 почеле су поново операције на фронту према Србији, а с почетком јесени отпочело је опште повлачење и војске и Владе, које се завршило на Крфу, у пролеће 1916. Долазак Принца-регента у Лондон, на путу за Русију, у пратњи председника Владе (Пашића) и помоћника Министра Иностраних Дела (Јована М, Јовановићај, било је прво важније политички-дипломатско дело Србије у

изгнанству; тада, у Лондону, — сад ће се зацело већ сетити и Г, Бошковић — одлучено је, да IT. Јован М. Јовановић остане у Лондону — на месту Г. Бошковића! Усред

рата, кад му време није, и усред изгнанства (кад је било толико других брига), у први могући час, после свих оних елементарних догађаја, скинут је са места посланика у Лондону Г. М. Бошковић, и остављен је без места за све време Рата, „у складу са својим жељама“. Наравно, кад се оно пок. Џашић у Сан-Ђовани-ди-Медуа праштао онако дирљиво од својих другова и од свога народа (како је то описао Г. Настас Петровић), полазећи у изгнанство, тешко да је мислио на T. Матеју С. Бошковића и на његово „гледиште“ у Лондону, које је овај, уосталом, у то доба стицао — док је народ расут бежао по свету — ноћу при покеру са румунским и португалским послаником, а дању спавајући до подне и силазећи у канцеларију око 12 сати!... Можда ћемо Г, Бошковићу рећи нешто што он ни сам не зна; да је његова посланичка судбина била запечаћена, углавном, још у оно време кад је предаван Меморандум и приређивана Мештровићева Изложба (о томе ћемо још изнети неке податке, касније), односно у време када је он успео отуђити од нашег Посланства наше најбоље британске пријатеље; а што није још онда смењен, то има да