Nova Evropa

захвали, како смо видели, пре свега — да чудне игре случаја! Бугарима, на које му је иначе толико криво. Када су, наиме, Бугари напала на Србију с леђа, њега је „Краљевска Влада, после уређења питања о Меморандуму, држала још тако дуго у Лондону" из простог разлога што се и сама јадна, потуцајући се од Ниша до Крфа, једва одржала жива. А зашто је, после Рата, Г. Бошковић опет заузимао „положаје од великог поверења“, и зашто их још заузима, — то је питање на које и ми тражимо одговора, и ради којег управо све ово и пишемо, Вара се Г. Матеја С. Бошковић кад, прецењујући себе, мисли и каже, да код нас „жеља за нападање по сваку цену из свачега испреда замерке". Не, ми се с њиме у начелу из основа не слажемо, јер не мислимо, као он, да дискусија. коју је заподео Др. Ситон-Ватсон није више од важности „ни за спољну ни за унутрашњу историју догађаја који су донели наше народно уједињење“; напротив, нама изгледа врло важно то што је Г. Бошковић враћен на „положаје од великог поверења“, јер је то један очигледан доказ више, да се и краљевска Влада под пок, Пашићем након ослобођења и уједињења вратила на ратна гледишта и мишљења T, Boшковића, И ми се са страхом питамо, ко ће да „репарира“ погрешке и омашке што их сад буде Г. Бошковић чинио у Репарацијоној Комисији, и цела краљевска Влада са оваким доглавницима на „положајима од великог поверења" 2!... То дакле нису заблуде, него су чињенице и акције на које „Нова Европа“ указује управо од свога почетка. А Г, Бошковић нам остаје дужан објашњење, зашто бисмо се ми „подавали личним мотивима“ и „жељи за нападање по сваку цену ; и кад смо ми то, и где, с њиме имали ишта лично7.,,

На његову другу „исправку"“, која се састоји само у речима без документације : да се он, Г, Бошковић, „увек држао стварне критике и исправљања неистинитих навода", можемо једино да поновимо, и то врло смело, да његови одговори Дру. Ситону-Ватсону, непобијајући стварно ништа, садрже лично врло крупне инвективе и увреде. Нема у светској публицистици идеалнијег и несебичнијег борца за истину и правду од Дра. Ситона-Ватсона; и у исти мах, нико на свету није више учинио за Србију у Рату од Дра. Ситона-Ватсона. И сад долази баш Г, Матеја С. Бошковић, посланик Србије у Лондону у Рату, да томе Дру. Ситону-Ватсону, након ослобођења и уједињења, усред Београда, у очи каже, да „држи. страну Хрвата" (као да Хрвати нису наш народ !), и да „узима учешћа више него што би се могло правдати" у нашим „унутрашњим породичним одношајима“ ЈАР.

Сасвим је неозбиљна, и конфузна, трећа „исправка“ Г, Бошковића на адресу „Нове Европе“, уколико у њој нису намерно изврнуте чињенице, да би се читаоца збунило с очију.

49