Nova Evropa

и исправљача на београдску „Политику“, у којој је он и започео своју полемику, или — ако баш тако хоће — свој> „исправљање“. А наше читаоце молимо да извине што им поново, још последњи пут, сервирамо овај предмет у овој форми.

·_У својој „исправци“, Г. Бошковић тврди; 1) да није он „заподео“ полемику, већ да су је изазвали Г, Г, Ситон-Ватсон и урелник „Нове Европе" својим нападајима на њега; 2) да име пок. Цвијића није он „увукао у ову полемику“, како каже Г. Мештровић, већ да су то учинили Г. Ситон-Ватсон и „Нова Европа", и да изјаве које су дали Г.Г. Богдан и Павле Поповић потврђују истинитост његова казивања како је ствар текла; 3) да је Мештровићево питање, да ли је он (Бошковић) у Лондону „заступао великосрпску тезу о народном уједињењу или југословенску тезу“, сасвим излишно, јер је он, „као дипломатски представник Србије у Лондону 1915 могао ,„заступати“ и тумачити само политику своје владе“ — „по упутствима владиним кад сам их имао, а кад ових нисам имао, онда по својој савести и своме разумевању тадашње политике и интереса наше државе", — „према томе, како би се од мене као посланика могло тражити, или очекивати, да без нарочитих наредаба владе излазим из колосека наше државне политике и заступам југословенску тезу'..." („Цео живот наше државе после Рата и уједињења, садашње стање и сјајни изгледи за будућност показују да је стварност дала за право онима који се нису слагали са свима идејама „Југословенског Одбора“ " ...); 4) да писац „објашњења“ „само показује да је необавештен о ствари, и не зна", да је њему (Г. Бошковићу) пре његова одласка из Лондона Влада нудила на избор неколико посланичких места, и да је „пакосна измишљотина у ставу“ где се, уз његово име, помињу и имена румунског и португалског посланика, као да су проводили ноћи при игри карата ,..; 5) да је његово (Г. Бошковића) „управљање пословима наше Делегације у Репарацијоној Комисији довело дотле, да је наша држава досад добила и употребила за набавке у натури око 80 милијона златних марака више него што јој по њезином проценту припада, и да се тако ставила на прво место у погледу искоришћавања репарацијоних кредита"; и 6) да чланак Г. Павла Поповића у „Српском Књижевном Гласнику“ од 16, јула т.г. потпуно одобрава његово држање у

ондону, супротно изјави уредника „Н. Е", да је тај чланак Г.П. Поповића. „најбоља потврда онога што је рекао Др. СитонВатсон по овом предмету"...

То су, укратко, тачке које жели да. „исправи" Г. Бошковић, их износимо без коментара, ненадовезујући овај пут на њих никакво своје објашњење (да не бисмо изазвали Г, Бошковића на нове „исправке"), већ остављајући читаоцима — како каже сам Г. Бошковић на завршетку ове своје „исправке“ —

| Бр

U Sa

213