Nova Evropa

pešice, i [он зе divi kako ljudi i žene u ovoj zemlji mogu ići od jutra do mraka, istim dudim korakom mršave mačke, bez ikakova umora; i nepravedno dodaje: »To je jedina Oosobina koju smo zapazili kod ovog naroda«, Oliciri se kreću, krivudajući, na ovaj »put na nebo«. Išli su prečicama, Put je bez ograde; ko bi posrnuo, odleteo bi pravce kroz oblake iz Crne Gore dole u Austriju,

Njegoši i Crna Gora čine Lotiju utisak apokaliptične pustoši, koju pojačava nagla promena klime i Ноге па оуој visini od osam stotina metara, Sure kamene kuće pokrivene trskom ne razlikuju se od okolnog stenja. Ljudi, ogrnuti crnim kabanicama, takvi su da ova divljina, uprkos svemu, ima neku vrstu čari. Do vrhova iznad Njegoša idu rogobatnim putem, koji se tek pravi; zatim nailaze na izvrstan drum, i ubrzo im se ukazuje ogroman vidik: cela Crna Gora, sve do Ar= banije, sa visine ptičjeg leta, Ovaj prizor ne liči ni na šta što je Loti dotle video,

To je tako neočekivano, tako uzbudljivo, da mi zastajemo zgledajućš se, i ja čujem svoje saputnike kako nehotice izražavaju svoj utisak; — »Okamenjeno morel« — »Mesečev predeol« — »Pejsaž kakve izumrle planetel« Mi smo medjutim videli mnogo štošta: velike alričke pustare, peskovite pustinje, ćlečere, sumorne predele severne Amerike: velike ravnice pukle u nedogled; sve vrste tužnih izgleda zemlje i mora, Ali ovo je jedinstveno; ovo je tužno na svoj način, koji se ne nalazi drugde.

Nikakva traga od rastinja, ni od života; a sunce na zahodu baca poslednju svetlost na ovaj pusti beskraj... Ovo ne liči ni na šta zemaljsko, Kad bi se balonom stiglo na mesec, našaobi se isti prizor tajanstvenih predela bez atmosfere, I Loti se u čudu pita: »Gde se može stanovati, šta se može jesti, šta se može raditi u takvoj zemlji?« — »Sve je u redu, sinjori«, dovikuju im vodje, koji idu prečicama; »još sat i po hoda...« Pada mrak, i sve je hladnije. Mrtva tišina, Stene imaju sve mofućne oblike, i naginju se kraj druma kao aveti koje vrebaju prolaznike. Najzad, u daljini, jedna svetiljka, zatim više njih, sve jasnijih: Cetinjel — »Sve je u redu, sinjori; još jedan sat hodal,..«

Cetinje iznenadjuje Lotija, Očekivao je da vidi gnezdo: sovuljaga, sa starim bedemima, a nailazi na kuće poredjane u ravnici, fenjere koji osvetljavaju prolaznike; ima neočekivani utisak bezbednosti; prizor je tako miran, tako pitom, — mada stanovnici izgledaju strašni. Onako umorni, putnici nalaze da su hotel i večera izvrsni, pored sveg smešno, neskladnogš mameštaja. Po večeri, Loti sa još jednim drugom ide na premoćište u hotel preko puta, jer u prvom nema dovoljno soba. Vedra je zimska noć, spokojna i tiha, u ovoj dalekoj тајој

134