Nova Evropa

do u srž! U daljini vidimo kroz kišnu maglu slabu svetlost, — to će biti Priština, krajnji cilj današnjeg napornog marša, U neko doba noći ulazimo u varoš. Provlačeći se kroz komore jedva izbijemo na pijacu, Na sreću tu nadjemo garnizonara, koji nas uputi na prenoćište, konak. Konak, — jedna ogromna napuštena zgrada, sa polupanim prozorima, hladna i mračna, ali nam je ipak dobro došla za prenoćište, posle onakog dugog i teškod marša! Sutra je valjalo raniti za Prizren. Kroz zoru krenusmo. Opet kiša, ona hladna jesenja kiša, koja kosti probija. Odstupamo, neprestano odstupamo, pod pritiskom jače sile, ostavljeni svojim sopstvenim snagama! Ni od kuda pomoći... Prizren, carski grad, san naših mladih dana, — »Onamo, onamo za brda ona — da vidju Prizren; ta to je moje, doma ću doć!,..« — Eto nas na ulaz u varoš, zakrčenu kolima, vojskom, izbeglicama, zarobljenicima, stranim sanitetskim misijama, i čitavim nizom engleskih i francuskih automobila! Sav taj svet kao da se nije kretao, nego se, izgledalo je, valjao po onim tesnim ulicama, tražeći kakvo mesto gde bi se sklonio preko noći, Na mostu, preko Bistrice, koja strašno huči, pravi krkljanac, Ne može se lako proći, nedo čovek mora sebi laktovima i guranjem praviti prolaz! Cela varoš je zatvorena, jer se Turci i naši boje pljačke, Vlada nije još stigla, ali se svaki čas očekuje. Vrhovna komanda je na putu, a čuje se: da Kralj dolazi večeras!

Učinili smo i poslednje pripreme za odstupanje kroz Arbaniju, i sutra — 11. novembra — rastaćemo se sa Otadžbinom, sa porodicama, koje su dovde begale, sa svim onim što nam je najmilije i najdraže, Ah, taj tužni i crni rastanak bio nam je najteži trenutak u celom životu! Svima kao da je pao silni teret na dušu; kao da nam se ono suro stenje više prizrenskog grada prebilo nad glavom, Pre no što ćemo preći most na Crnom Drimu kod Ljum-Kule, i konačno se rastati sa Srbijom, mi smo na tome mestu golim šakama zgrtali tu divnu zemlju, i metali je u nedra da je sa sobom nosimo, za utehu — u daleku tudjinu! Savismo naše dične, slavne, i pobedonosne za> stave sa Kumanova i Bitolja, Rajčanskoš Rida i Careva Vrha, Cera i Rudnika; poskidasmo naše nesalomljive Bele Orlove, i kao izgnanici sa verom u večnu Pravdu — podjosmo put divlje Arbanije, kroz sneg i led, preko planina, urvina i šuma, — bez puta i staza, gonjeni neprijateljem ,..

Sve je bilo propalo, osim dvoga: časti, koju smo nosili na obrazima našim, i nade, koju smo nosili u srcima našim!

Kod Ljum-Kule prešli smo u Arbaniju, pošto smo pobacali u crni i valoviti Drim celu onu mučnu tekovinu koju smo dotle sa sobom nosili — topove, municiju, sanitetski materijal, automobile, kase, i sve ostalo,

141