Nova Evropa

mandanta puka, da da pusti da ode lično u Valonu gjeneralu Berpopu, te da mu objasni i razloži stvar: otkuda smo i kako smo došli u njihovu »interesnu sleru«, navodeći da će pod ovakvim okolnostima, u onom blatu i vodi, propasti za neki dan cela trupa! Ali svi razlozi za ovu gospodu, sjajno obučenu, uhranjenu, koji još nisu bili osetili šta je barut i rat, —ı| nisu imali nikakve vrednosti, I tako smo, u žicama i u blatu, proveli nekoliko dana, dok se valjda Berpopo nije opet sporazumeo sa Rimom, i najzad nam jedne večeri saopštio da sutra idemo za Valonu, Pod stražom, opkoljeni odredima karabinijera, kao neki osudjenici, krenuli smo se najzad put Valone!...

Dani koje smo proveli u Fijeri, i na Vojuši, teži su nam, crnji su nam, nego sve one patnje i muke koje smo preživeli па putu kroz Arbaniju, blagodareći bezdušnosti бјепегаја Berpopa, koji je ubrzo iza našeg odlaska iz Arbanije izgubio i svoj položaj i svoju komandu zbog grešaka počinjenih oko odbrane Valone prema Austrijancima,

Kroz Valonu smo samo prošli, i odvedeni daleko izvan nje, na morsku obalu. Čim smo sišli na obalu dodje nam engleski pukovnik hrišćanske vojske milosrdja Fic-Viljams sa svojim adjutantom, jednim mladim kapetanom, pa kako sam se u tome trenutku desio kod trupa kao najstariji od komandanata, on mi se obrati ovim rečima. — »Ah, zaboga, šta ste to toliko radili na Vojuši? Tri nedelje kako vas čekam ovde sa punim ladjama hrane i drugih potreba, koje sam dovezao iz Engleske za vašu nesrećnu vojsku, a od vas ni trađa ni glasa? Zašto mi niste odmah javili vaš dolazak iz unutrašnjosti Arbanije na Vojušu?« — Sa suzama u očima mi smo lim dobrim ljudima objasnili sve ono što smo preživeli kroz Arbaniju, u fFijeri i na Vojuši, i pukovnik je bio strašno ljut, i nešto je krupno psovao na engleskom, pružajući stisnutu pesnicu prema Valonil On je sam lično sa svojim ljudima, uz našu pomoć, delio vojnicima pune šajkače biskvita, trpajući im u pocepane šinjele kutije sa konzervom i pekmezom, dok su za to vreme neki talijanski oficiri kupovali naše konje bud zašto. Trebalo je videti sa kakvom su blagodarnošću primali te stvari naši muče= nici mašući se pukovnikove ruke da je poljubel,..

Talijani su nas terali da se što pre, još odmah (оба уеčera, ukrcamo u brod, jer je valjalo te noći poći na put. Kuda? Ni sami nismo znali, Opraštajući se od duševnih i plemenitih Engleza, mi smo pukovniku i Engleskoj srdačno zahvalili u ime sviju trupa. Još jedan stisak ruku, još jedno srdačno: zbofom i srećan put, i mi se ukrcasmo na ladju »Kralj Viktor Етапцејо Ш« ч об! поуе 1916 godine,

Ladja je bila jedna od najboljih i najvećih što ih ima talijanska trgovačka marina, Puna luksuza i udobnosti, Pre Rata

143