Nova Evropa

не држи ригорозно установа Уговора о Миру односно стајаће | војске: систем плаћеника само је маска под којом се проводи редовна рекрутација војника као у свакој другој држави с опћом војном обавезом; а постоје и „приватна“ гимнастичка и патријотска друштва (као „левенте") која се вежбају у руковању оружјем, еквивалентно војној вежби, Понекоме је познато и то, да су доста честе посете талијанских генералштабних офипцира у Маџарској, и обрнуто, маџарских у Италији. За многе ове ствари знала је и Међусавезничка Војна Контролна Комисија, али несумњиво утврдити није могла готово ништа, Маџари су постали мајстори у скривању својих намера, својих регрута, и својега оружја; у случају аларма, ратни је материјал преношен с једног места на друго, да га никад није било могућно ухватити (једаред у Сегедину, Контролна Комисија је изненадила чуваре, па је време било прекратко за пренос материјала на сигурно место, — тада су противу Комисије организоване „спонтане“ демонстрације толиком жестином да су се њени чланови могли спасти једино брзим бегством). Контролна Комисија ипак је докинута, мада није дала Маџарској разрешницу, какова је например у своје доба дата Немачкој.

Говор државног Поглавара у Мохачу, који је довео био до преговора за закључење Уговора о Арбитражи и о приближењу Маџарске Југославији, одавна је заборављен, Да су намере с маџарске стране биле искрене, прекид преговора морао би пожалити свак кому је стало до истински добрих суседних односа и до смиривања стања у Средњој Европи и на Балкану. Али су се праве сврхе онога говора убрзо показале, Требало је разбити обруч Мале Антанте, који у оно доба још није имао своје протутеже; а данас је, по мишљењу званичних кругова, има у срдачним односима с Италијом иу јавноме мишљењу Западне Европе, наводно склону ревизији Тријанонског Уговора. С Југославијом је Маџарска имала најмање отворених питања, најмање њене некадање територије дошло је под нашу власт, и најмање њених саплеменика; а с војничкога гледишта, Југославија представља најачу силу и кичму Мале Антанте. Везати њу к себи, и у исти мах изазвати неповерење у Прагу и Букурешту, охладњење односа, и евентуално, као коначни циљ, разбијање Мале Антанте као политичке комбинације с оштрицом против Маџарске, — то би био двострук добитак! Та је намера била јасна кад је Матпарској нуђено да овакав уговор склопи с Малом Антантом као целином, а она одбила, желећи „уређење односа“ засада само са нама. Макакво се мишљење имало о кохезији Мале Антанте, срећа је што смо претпоставили њено одржање склапању једнога уговора с Маџарском, који би бесумње остао крпа папира, као и гласовити уговор о „пријатељству“ с Италијом.

213