Nova Evropa

тесно повезане, Са оно мало што већ имамо, и што ћемо ускоро моћи да створимо, ми таквом организацијом асанацијоног рада можемо учинити далеко већу услугу народном здрављу него да, по туђем узору, подижемо санаторије разних облика који би постали сами себи сврха.

Наравно, мора се настојати око тога, да појединих за спровођење социјалне терапије неопходних установа буде несамо у довољном броју него да оне и живе пуним животом. Јер само писањем њихова програма не сузбија се туберкулоза. Треба започети антитуберкулозни рад стално оживљавати, упућивати, разграњавати, све док он не досегне своју највишу сврху. Мора се, и може, што пре достићи онај степен у развитку колективне свести када ће постати социјална, и зато неизбежна, дужност појединаца, целог друштва, и социјалних лекара, да мало пре оцртана медицинска помоћ и заштита, и то потпуна, буду обезбеђени у сваком потребном случају, оним редом којим је то епидемијолошки најправилније, и све дотле док је таква интервенција са социјално-медицинског гледишта неизоставно потребна. Медицински прогрес и политичке концепције последњих деценија докази су, дати здравствени циљеви нису ни далеко ни несавремено постављени. Међутим, да би се већ основни социјално-медицински задаци могли успешно обавити, треба се побринути за васпитање социјалних фтизеолога. Сем дијагностике разних облика туберкулозних — а та је научна област ванредно пространа —, од социјалног лекара се захтева, да суверено влада и терапијом, индивидуалном и социјалном, у данашњем широком значењу те речи, да потпуно у себе упије нова начела пречишћене социјалне етике; да по њима и живи, и да их дугим својим радом учини неопходним у јавном животу свога делокруга. Али такве људе треба изналазити, дуго васпитавати и оспособити их за рад, и то свакако представља једну од најделикатнијих дужности наше фтизеотерапије,

Социјална предохрана туберкулозе је такође прешла свој дуги пут еволуције, Њен први одређени облик дали су јој Р. Филип и, по њему, А, Калмет диспанзером, Зна се да је он замишљен, најпре, као место за давање бесплатних лекова; затим, као одабиралиште и саветовалиште болесника пре и после санаторијског лечења; још касније, почело се бринути о болеснику и његовој породици; а тек у новије време је Сер Роберт Филип изградио своју првобитну творевину у т. зв, „единбуршку схему“, по којој је диспанзер душа регијоналне антитуберкулозне акције, у блиској кооперацији са лекарем (т, зв, „medical ollicer of health"), ca болницама за туберкулозу, лечилиштима, и привредним колонијама прездравелих или већ за рад способних болесника, Маколико важна, ова схема односи се само на један део

247