Nova Evropa

листичких и хегемонистичких тежња и радња србијанских. Не упуштамо се у расправљање, да ли је Радић — након искуства од десет година —- имао разлога и права да хоће и тражи ново уређење државе на овој основи и с ове полазне тачке; и допуштамо, да „један демократа" (и сваки југословенски демократ) сме критиковати и одбацити —- са гледишта демокрације и народног јединства — овако Радићево схватање и настојање, Али о томе се овде не ради, „Један демократа“ отишао је даље, много даље, па је говорио у исти мах и о „сужавању утицаја и права централног дела народа“, које тражи Радић, а тај „централни део народа", то је очигледно Србија, у супротности према осталим „појединим деловима народним“. То је код Вас врло јасно и категорично речено; а да не би било никакве сумње да писац ових речи сматра јачи утицај и шира права Србије, т. ј. „централнога дела народа“ над осталим деловима, несамо неоспорнима већ и неприкосновенима — нечим што се по себи разуме и противу чега се може борити само „у слепилу страсти“, — исти= чете напред недостатак „осећања за стварности“ у Светозара Прибићевића, који то не увиђа те који кидише на јасни смисао горњих речи као Дон Кихот на ветрењаче! Ту, као што видимо, није реч само о српском племену и о његову превирању и стапању са Србијом, него је напротив Србија постављена, као централни део, насупрот осталим деловима народним. А што даље каже „један демократа“ у овом свом одговору Прибићевићу, ни то се — исто тако — не односи на неко уређење државе које би „значило духовно цепање, што ће рећи онемогућење здравог нацијоналног развоја ометеног препрекама прошлости", како је недавна говорио Грол у Новомсаду, него је наставак побијања Радића и његове тезе о неравноправности Хрватске, Није наиме нипошто јасно, да је покојни Радић имао „за циљ не равноправност него пребијање кичме ове државе на пршљену ристовачком“. И несамо да то није јасно, него не би било ни логично ни психолошки разумљиво, Пре свега, ако има и мало „осећања за стварности“, и искре правдољубља у срцу, неће Грол, ни као „један демократа“ ни као демократски министар, порећи чињеницу, да у овој нашој држави доиста нема једнакости и равноправности (то је и он сам толико пута, и врло речито, доказивао и илустроваој; па све ако он за то данашње стање, за које је у првом реду одговорна званична Србија (не као „централни део народа“, већ као онај који — први међу равнима — води), и налази тумачења и изговора, не може тек спорити Радићу, и осталим несрбијанцима у држави, право да хоће и траже равноправност и једнакост за своје крајеве и за целу земљу, и да то постављају својим циљем, Пре би им могао замерити —- и ми то ево већ годинама уписујемо пречанским полити-

280