Nova Evropa

чарима у тежак грех —, да су кроз ових десет година служили разним другим циљевима, место да су се већ одавна нашли на окупу и на бранику најелементарнијих права својих бирача и као људи и као држављана. Ма шта се мислило о пок, Радићу и његову деловању, крвава је неправда недопустити му, и непризнати му, да му је главни циљ био равноправност и једнакост свих делова народних и свих грађана у држави, И зашто би баш Радић ишао за „пребијањем кичме ове државе", кад се једном за њу одлучио и сав њој предао 7! Нека нам то објасни Милан Грол, — А како стоји са „кичмом ове државе“ баш „на пршљену ристовачком“, о том смо већ раније говорили, па нећемо понова улазити у мистерије „географског, културног, и моралног интегритета“ Моравско-вардарске Линије наспрам других централних и интегралних линија ове наше лепе домовине; али тражимо од Гролове интелигенције, и од његове широкогрудости, да допусти свакоме Југословенину да свој напаћени ближи завичај сматра подједнако „животним питањем“ ове државе, па да мисли и жеље у томе правцу — о којима се даје дискутовати и научно расправљати —- не брка са елементарном жељом и потребом за равноправношћу. Уосталом, „једнога демократу“ демантовали су догађаји трагичном брзином, јер ево, нека стави руку на срце па нека каже, да ли би данас — ни на три месеца после оног свог одговора Прибићевићу —- с истом сигурношћу говорио о томе, како Радић „није имао илузија да ће Срби из Босне или Војводине поћи с њиме", него је рачунао на слабије мозгове из јужних крајева!... Колико ће Срба-пречана, паметних и независних, набројати данас, који не би били испуњени истом мишљу и жељом за равноправношћу и једнакошћу, и који би се сложили с њим и с његовом теоријом о „централном делу народа", ма с које је стране покушали тумачити 7 На то нека одговори „један демократа",

Дај дакле да говоримо мирно и без претеривања, и нарочито без сувише шовинистичке симпатије за своју ужу родну груду, а с мало више љубави и разумевања за државу као целину и за све народне делове, Чим се уздигнемо на то гледиште, уочићемо другу једну важну чињеницу, о којој треба. да водимо рачуна и која на сасвим нов терен поставља цео предмет о којему ми овде говоримо, Нико озбиљан и паметан не спори ни данас — посред ове политичке психозе —, а још је мање спорио досад кроз ових десет година, водећи положај Србије у овој нашој заједничкој држави, и важност дела народног на Моравско-вардарској Линији. Светозар Прибићевић је, по нашем мишљењу, ишао дуго времена и сувише далеко у истицању и (како би се у Загребу рекло) нападном пропаговању ове важности „мајке Србије“ и политичког Београда. Али баш то и скреће нарочиту позорност на чињеницу о којој

281