Nova Evropa

Овако закон. Бранитељи, дакле, по јасном слову закона, могу бити јавни правозаступници и дипломирани правници. Ради ли се о обавезној формалној одбрани, јавни правозаступници морају се примити исте ако их суд нато одреди. Законодавац, употребивши реч „јавни правозаступници“, могао је имати у виду само јавне правозаступнике, оспособљене по Закону о јавним правозаступницима за бившу Краљевину Србију, а не и јавне правозаступнике целога света, јер се ови доиста не морају примити обавезне формалне одбране ако их суд нато одреди. Исто тако, наређујући да оптуженога. могу бранити и сва лица која су свршила правословне науке, _ није тиме законодавац хтео казати да се таково право протеже и на правно спремна лица целога света, већ само на она која су свршила правне науке према законима бивше Краљевине Србије и која су њезини држављани, Да је законодавац доиста то хтео казати, доказом је, једно, што му се не може импутирати абдеритска преузетност, да законска наређења своје земље протегне на читаву куглу земаљску, и друго, што је ова правно спремна лица углавном категоризовао у судске и остале државне званичнике, тојест званичнике бивше Краљевине Србије.

Београдска Касација, бавећи се године 1908 правном природом браниоца у кривичном поступку, изрекла је; да држава, наређујући императивно да сваки оптуженик за злочинство мора имати браниоца, а налажући правозаступнику да се мора примити бранилачке дужности у сваком злочинству, сматра браниоца као свој орган; да је професија правозаступника уведена у држави и регулисана нарочитим законом, као и да држава даје правозаступницима. у случајевима обавезне формалне одбране право на награду, да би им тако дала еквиваленат оној обавези коју она браниоцу намеће као свом судском чиновнику. Др. Божидар Марковић, професор београдског Универзитета и један од најбољих представника данашње југословенске криминалистике, у свом уџбенику Српског Кривичног Поступка истиче, да је овај Поступак донесен у времену када је врло мало било правно спремних лица, и да је зато морао поставити мање захтеве за оспособљење једног лица за браниоца ; ради тога, да је оспособио за браниоца сваког дипломираног правника, а опет, услед оскудице у правно спремним лицима, да није правио разлике, да ли је дипломирани правник јавни правозаступник или не, да ли је он у исто време државни чиновник или не, Сви су ови — продужује Др. Марковић оспособљени и могу се појавити као браниоци,

Саобразно томе, не може бити озбиљна говора, да би инострано лице могло заступати оптуженога на главном претресу, или уопће у кривичном поступку, као бранитељ пред

268