Nova Evropa

___ Уметнички преглед.

О Репину.

С пролећа 1885, изложена је први пут у Петрограду слика »Иван Грозни убија свога сина«. Крвав, са раном на слепочници, у чудновату оделу, младић, скоро у агонији, лежи у наручју свог избезумљеног оца, у одајама Кремљевског Дворца; мрачни зидови Дворца, необична игра боја, локве крви, простирке и одела, одбачен на страну оштар мач царев, — све то увећава тежак, трагичан утисак ове слике. Од стране тадањег свемоћног министра цара Александра Ш, Победоносцева, мрачњака и реакцијонара, ова је слика оглашена као одвратна и тенденцијозно-аморална (писмо Александру Ш), па је излагање забрањено, а сопственик, чувени скупљач слика у Русији, Павле Третјаков, био је приморан на писмену обавезу, да је неће показивати посетиоцима своје славне т. зв. »Третјаковске галерије« у Москви. Током времена, та слика је постала светињом руског народа, и сваки провинцијалац који би долазио у Москву морао је ићи да је види и да бар неколико тренутака проведе задивљен пред њом. Несумњиво, и по страшној психолошкој студији, и по уметничком испуњавању свог задатка, као и по својој верној и смелој садржини, та је слика јединствена у руској, па можда и у историји светске уметности. Њен аутор био је Илија Ефимовић-Р епин, који је прошле (1929) године навршио 85 година свога живота. Судба и пут кроз живот овог великог руског уметника били су обични, као и свих других људи сличних њему, људи који су непосредно изашли из народне масе, без порекла и традиција, без веза, као »скоројевићи« који су сами, својим талентом, крчили себи пут ка слави и бесмртности, и својој и своје нације.

Илија Репин је рођен 28. јула 1844 године, у селу Осировка, близу варошице Чугујева, Харковске Губерније. Отац његов био је доживотни војник, и очајна беда пратила је прве кораке Репинова живота. У његовим успоменама детињства, једно поглавље и носи наслов: »Сиромаштво«; ту он бележи: »Најбоље јело за нас било је — црни хлеб ca сољу«, али одмах додаје: »Па и тога је било мало«. Склоност за уметничко изражавање осећаја спољњег света, реалног, код њега се буди врло рано, и он сече, лепи, црта кредом и уљем разне фигуре. Као сасвим мали дечко, налазећи се скоро у предсмртној агонији, и видећи како узимају меру за његов мртвачки сандук, он најивно пита мајку: »Је ли, мати, има ли Бог на небу хартије и бојег« — У своје