Nova Evropa
још огромних необрађених и ненасељених простора, има заосталих и аграрних, доброћудних и патријархалних земаља, али ће брзо и оне бити увучене у овај вртлог и у ово страшно врзино коло. А неке земље, понајвише дивље, слабо насељене, већ су постале предметом освајачких покушаја, експлоатације и узајамне борбе велесила, политике и индустрије, јер се у њима налазе извори било каучука, било нафте, било каквог другог производа који су тако потребни за индустрију, у првом реду аутомобилну. Дајем реч Еренбургу: »У шумама Бразилије има много дрвета, њихова имена позната су само ботаничарима. Једно дрво зове се, например, „гевеја, — оно је високо разгранато, са кором светлосивом и пегавом; обично дрво, оно би могло да остане незапажено у шумама Бразилије између другог дрвећа, јер у Бразилији људи живе — као шума — споро, мудро, и тупо. Али на северу, у Њујорку, људи живе брзо, — они се сигурно боје да умру и сувише касно. У Паризу, Лондону, Берлину, свуда људи журе; тамо нема разгранатих дрвета али тамо има много аутомобила. ИМ сваког дана има их све више. Скромно дрво са пегавом кором напустило је дивље шуме: у њега су се заљубили Енглези, Холанђани, Французи; о њему сада сања сваки пословни јенки, — оно је постало огромна плантација, за његову судбину стрепе све банке мира; о њему се говори у дипломатским нотама: бројећи аероплане, или ценећи борбену способност новог дреднота, министри мисле о истом том пегавом дрвету. Додуше, они сви и не знају да је ово дрво пегаво, они га нису никад видели, — али они се журе да живе, па су им потребни ауто- | мобили! На Јави и на Цејлону, у Малајци и у Индо-Кини, у тихо вече, посред грознице и јада, усред цента и пијастара, усред жутих суза и жутих долара, тихо се њишу и шуме
стасите шуме, — оне шуме пожудно и значајно као акције »Еођиг АззосјаНоп«, Белим људима оне доносе дивиденде, жутим људима — смрт; оне шуме зато што је испод њих
похлепа и сиротиња; оне шуме у вече зато, што свако јутро голи кули искривљеним ножевима секу нежно-сиву кору и задиру у старе ране. Кули и дрвеће се међусобно разумевају; али крв кулија не кошта ништа и о њој нико не говори. А бела као млеко крв разгранатог дрвета заиста је скупоцена, — она котира на свима берзама, од ње људи иду у лудницу, ради ње су одмах спремни да проливају тонама људске крви. Дрвеће ово зна то, и оно стога жалосно шуми: Ране на његовој кори никад се не залече...« Од каучука се праве гумени точкови; њих прави, између осталих и понајвише, Г, Андре Мишлен, француски индустријалац, кога Еренбург зове »великомученик рацијонализације«. На његовим рекламама види се човечуљак од каучука, и како јуре
71