Nova Evropa

радници: »Још једну минуту добио је од живота гумени човечуљак. Јуре аутомобили, и он јури. Он носи велике наочари и на устима му игра демонски осмех. Унутра код њега шупљина, то је нова смрт: без заостале косе, без старомодне мртвачке кошуље, — она је сва прстење гумених точкова, она јури 100, 200, 300 Ета на сат, и она само гледа кога да ухвати, чији је час куцнуо, она је овде, тамо, свуда и на свима оградама неопрезне Француске... .« »Кули умире, он пузи у своју црквицу, тамо он види бога; бог је од бакра, бог је миран и неразумљив. Дебели Буда има исти осмех као и гумени човечуљак на оградама: Француске; али Буди се никуд не жури: непокретно седи ону хладној црквици, седи годину, седи столеће, седи вечност. Под Будом је написано: „Једни ће доћи до мене путем подвига, други путем жртве, трећи путем умора, и тим путевима доћи ће до мене сви"... Унаоколо шуми разгранато дрвеће, из њега цури крв, али оно шуми. Оно је исто тако уморно као и председник Хувер, министар Черчил, плантатор Девис, као кули, као гумени човечуљак, као сви људи и сви аутомобили. Они моле „мира, мира, и празним бакреним очима гледа трбушасти Буда у ноћ, која не зна ни за будућност ни за прошлост, гледа Буда празним очима у празну ноћ.. .«

А негде, ноћ је сва обасјана светлошћу: пројектори, електричне сијалице, разнобојне рекламе, не дају видети ни месеца ни звезда. У ваздуху, засићену димом, нарочито заудара задах гумених точкова и моторног бензина. Аутомобили-символи модерне механизоване културе лудо јуре по затрпаним улицама, а заглушљиве сирене уносе нарочиту узбудљиву и урнебесну ноту у грмљавину и галаму ноћног живота модерног велеграда. У сјајним помодним ресторанима, у богатим коцкарницама и отменим кућама разврата, троше остатке живота и живаца, и богатства нагомилана берзанским спекулацијама, велика господа капиталистичког друштва, а по мрачним и прљавим крчмама H по јавним и одвратним бордељима загушљивих и смрадних предграђа, исто тако у јефтину пијанству, у коцки и јефтину разврату, троше последње. остатке живота, живаца, и злехудих надница, људи-машине, пролетери, са службом код Ситроајена, Мишлена, Форда, Шкоде, Крупа...

Апостол Петар, вели хришћанска легенда, срео је на путу Христа, где иде пешице у Рим, па га је запитао: »Оио vadis, Попипе2« — »Куда ћеш, Господег«, а Христос му је одговорио: »Ја идем да се опет дам разапети на крст«. Тако би се могло запитати и модерно човечанство: »Куда идеш» Куда хитате, браћо и господо»«... А одговор би могао да буде: »Хитамо на Голготу...« - Рт, Алексије Јелачић.