Nova Evropa

ношћу у Русији, шкоде интересима Комунистичке Странке. Међу руским учењацима ван Русије има много старих људи који су раније држали катедре на руским универзитетима: они ће бити у већини. Поред њих су се истакле и млађе снаге, које у Русији још нису биле коначно формиране, нити су биле још стекле велика имена. Накопон, има и таквих који су се тек у емиграцији одлучили за научну каријеру, и који се — релативно млади — баве тек по могућству науком, ако им се и када укаже за то прилика. Последњих година запажа се нарочито активна делатност научних снага руске емиграције. Два су догађаја дали подстрека за ову делатност: први је био Четврти Конгрес Руских Емигрантских Академских Организација, одржан у Београду 16.—23. септембра 1928 (три ранија конгреса руских учењака у изгнанству били су чисто професијонални, бавећи се искључиво питањима организације), за време којега је отворен и Руски Научни Институт у Београду (који добија од владе Југославије, преко нарочитог културног одбора, довољно материјалних средстава за издавање својих радова и за помагање младих учењака). Октобра месеца 1929 изашле су две велике свеске радова овога Конгреса, од којих прва обухвата историјске, историјско-литерарне, економске, и правне науке, док радови математички и природознанствени улазе у другу свеску (у њој су штампани велики чланци о шумама и рудама Југославије, о сеоској привреди ове земље, и томе слично). Прва свеска, близу 500 страница, обухвата чланке и реферате 43 аутора, који су се јавили са својим саопштењима на Конгресу; од њих су 19 посвећени историји и садашњем стању Русије, 13 — филозофији, праву, и теологији, док остали говоре о Југославији и о темама које су непосредно везане с њоме. Треба нарочито истаћи реферат Дра. Антона Билимовића, »Београдски Универзитет«, у којем је окарактерисана историја овог Универзитета, где су гостољубиво примљени толики руски професори; даље, чланак Дра. Александра Билимовића, »Слика народне привреде Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца«, реферате Александра Вегнера, »Самоуправна тела у Краљевини С. Х. С«, Дра. Александра Соловјова »Статут Острва Корчуле«, Михајла Јасинског (пензијонираног професора љубљанског Универзитета) »Из историје каставског статута«, и друге. Шири карактер имају чланци Дра. Тодора Тарановског (професора београдског Универзитета) »Словенство као предмет историјско-јуридичких студија«, Дра. Дмитрија Вергуна (професора у Прагу) »Из историје неославизма«, и ђенерала Василија Баскакова »Епохални значај историографије описа Светског Рата«. Радови Четвртог Конгреса посвећени су, дакле, у првом реду отаџбини, а

254