Nova Evropa

Новогрчки духовни препород.

Име Филеаса Лебега и сувише је добро познато нашој јавности

а да би га требало _ посебно представљати. Читаоци „Нове Европе“ познају "та, као сарадника, још из првих књига, пре десет |година, Познат као неохеленист, Филеас Лебег написао је неколико ванредних студија и из · Hame народне и уметничке књижевности, али је његово име најтешње везано за новогрчку књижевност, у Француској. Он је француској јавности приказао мноштво занимљивих песника и књижевника нове Грчке, међу којима Паламаса, Скиписа, Ураниса, и толике друге. Управо сада припремио је опширну студију о савременој грчкој поезији, која има да послужи, као предговор, једној великој антологији новогрчког песништва. Из ње ми, с допуштењем писца, вадимо ове још необјављене странице,

које тако прецизно илуструју кретања итежње савремене грчке књижевности. У часу проглашења Независности, Атина је била мала албанска варошица. Није било у њој ни правих путева ни икакове виталности, а интелектуална елита налазила се је сва на страни. Чудновато је, да се у тој пустоши уопште могло запалити огњишта светлости, живота, и народног ускрсења. У ствари, сваки онај који је хтео или био способан да узме на себе организовање какве духовне, моралне, или књижевне, акције, био је осуђен да живи изван граница маленог краљевства. Екуменски Патријарх, духовни шеф Православне Цркве и чувар духовних добара Јелинства, био је присиљен да живи у Цариграду. Јуначки и легендарни Епир стењао је под туђим игом, исто као и Крит, и као најбогатији делови прадавних домена расе — од Јањине до Трапезунта, и од Смирне до Кипра, — док су Јонска Острва, преливајући се.на сунцу културног и интелектуалног препорода, сачињавала, под британским протекторатом, малу засебну државу. По чудној судбини, ова благословена острва нису осетила турско ропство, нити утицај. суседне Италије, па су — са гледишта јелинског — сачувала живи пламен грчкога духа. Велика традиција интелектуалног препорода, која је никла на Криту у ХМ и ХУП столећу са »Еротокритоном« и са »зЕрофилом«, наставила се, подмлађена аутохтоним елементима, тако да се је већ снажни Соломосов глас, интонирајући »Химну Слободи«, чуо и на зачараним обалама Ептанезије. Калвос је на пиндаровски начин славио дела јунака скорашњег ослобођења, док је Типалдос ударао елегијску ноту, која ће у јелинској литератури остати најизразитијом међу свим смелим и оригиналним покушајима.

Међутим је фанаријотска култура, која је мислила у француском духу и која се изражавала на вештачком језику архајских претензија, небринући се нимало зато што је на-

359