Nova Evropa

род није никако разумевао, делегирала у нову Атину своје најквалификованије представнике. Охрабрени западним „филхеленством, које се врло радо одушевљавало васкрсењем светих рушевина и нових Перикла, и помогнути радовима „граматичара Корајиса, чије су тенденце искривили они који су у своје руке узели вођство над грчком интелигенцијом „после 1821, сетили су се ти представници да треба дачисте језик, и да припремају прогресивни повратак ка старим облицима. Најивно се наредило, да се има реконститујисати „Ксенофонтов језик, и немилосрдно је он прописан за школе, „за штампу, за јавност, тако да је народни. језик, који је тако величанствено послужио клефтским народним песмама, посвема избачен из говора интелектуалне елите. Много је та„лента утрошено за ово дело. Рангабе му је сведок. Установљени су чак песнички конкурси, при којима су само песницичистунци, т. ј. они који су се служили вештачким језиком, имали приступа. Али, и поред свих службених и академских песника, који су се строго држали укочених правила мртвога језика, једна велика генерација, на челу са Валаоритисом, "наставила је да у својим делима употребљава пучки и живи народни језик. Мпак је изгледало, да ће тај народни језик, као недовољан и незгодан за књижевну прозу, особито за дидактичну, морати уступити. Тако је а озза (двоструки језик) остала, као велико зло, и кад су Јонска Острва утеловљена у младо грчко краљевство, чинило се као да је "акција Универзитета за чишћење језика победила. Тек сјај"ни блесак Валаоритисових стихова, који су били инспирисани народним клефтским песмама, и чар Залакастасових "песама, па доцније дирљиве идиле генијалног Кристалиса, почели су да постепено утичу у смислу предоминације пучког језика, т. зв., демотики, чему је онда придонело и при"саједињење Епира (одакле је био сам Кристалис) у коме се настављало да говори новогрчким дијалектом. У Епиру се створила права епопеја Нове pria, | и ту су се гајиле наде у скорашње откупљење.

___Баш у то време одјекнуо је звук Психарисове трубе. Он је, у своме делу »Таксиди« (»Путовање«), прогласио интегралну језичну борбу. Пре њега је Ј. Дросинис објавио био своје прве импресијонистичке стихове, своје идилске приче; а Мореас (који је после заузео тако видно место у савременој француској поезији) започео је са својим »Грлицама« и »Љутицама«. Костис Паламас, који је после имао да постане неприкосновеним учитељем новогрчког Парнаса, позивао је на бој својим френетичким ускликом у »Химни Атини«. Он је наскоро објавио и »Очи моје душе«, чији предговор проглашује сувереност Уметности и над самим Животом. Аргирис Ефтаљотис настоји, да истакне у својим

360