Nova Evropa

Задржимо се међутим мало на декоративним уметности"ма. Јелини су већ из традиције, из својега смисла за имитирањем природне хармоније, створили декоративни ритам, јединствен у свету по финеси доброга укуса и рафиниране лепоте. Историја уметности открива и код данашњих Грка, исто тако, врло занимљив смисао за декоративност, у традицији најлепших и најблагороднијих облика, које ће свет стално да имитује. Што се тиче грчког сликарства, о њему европска јавност- не зна ништа, или зна врло мало; а ипак је и грчко модерно сликарство достигло у своме развоју знатну висину, и може се без претеривања упоредити са старијим развојем кипарства. Сликарство је у Грка нарочито култивисано, и дошло до лепог процвата, у византијско доба. Нова ренесанса грчког сликарства почиње, и долази до успона, кроз три последња века, везујући се за јонски уметнички препород. После ослобођења Грчке, први сликар који се јавио носи име Теодора Вризакиса (1814), чије гласовито дело има предметом најчувенији догађај наше борбе за ослобођење: »Излазак из Мисолунгија«. Године 1863 подигнута је Палата Лепе Уметности, која је, напоредо с Академијом, однеговала најбоље сликаре. Један од првих из тога перијода је Никола Гризис из Тиноса, који својом снагом и у својој носталгији потсећа на класичну традицију, на мајсторе Периклова времена. За њим се нижу и други, као Јаковидис, Литрас, Волавакис; затим неколико жена, између којих треба нарочито споменути Јелену Алтамонура, Асприоту, Каравиа, и друге. Поред сликарства, култивише се од старина резање у дрву. Мало их је, додуше, који стварају у тој материји. Скулптор Галанис, који живи у Паризу може се сматрати највећим мајстором наше гравуре.

Али је у Грчкој одувек била, па је и данас, најглавнија од свих уметности — скулптура. Светлост која обасипа 6огату формацију њена краја окружује са много финесе линије природе, тако да скулптура код Грка представља, у светском и у интернацијоналном покрету, један од врхунаца пластичке лепоте. Ако је она у задње време почела мало да затајава, то је зато што је византијска традиција, која је фаворизовала сликарство, настојала да скулптуру замени сликањем. Коначно је ипак нова грчка скулптура наставила да се развија, и у најновије доба, од ослобођења наовамо, постигла је одличне резултате. Један од већих првих скулптора ове епохе И. Косос даје уистину дела високе уметничке вредности. За њим долази Леонида Дросис, чија ће дела остати вечним доказом неојелинске Ренесансе. Напоредо с њима иду млађе генерације, које грчку скулптуру дижу на високи ниво, дајући дела високе уметничке вредности. Међу њима треба по имену споменути великог уметника Халепаса,

369