Nova Evropa

вени, нешто касно дошли до те спознаје, да је он одиста наш, словенски: писац »Понижених и увређених«, »Записа из Мртвог Дома«, »Злочина и казне«, »Идијота«, »Браће Карамазових«, »Бесова«, био је већ давна умро, поживевши шездесет година, а да код нас о њему нико ништа није знао; био је најславнији писац у Русији, и имао је царски спровод усред Петрограда (19. фебруара 1881), а да му код нас нико није смрти забележио; и први преводи његових приповедака и романа јављају се у нашим листовима тек на три-четири — односно на седам и осам — година после тога. А и прве вести о њему уопште, на нашем језику, чују се кад је он већ више од годину дана мртав, и то у низу других писаца и без истицања. Немци су почели преводити Достојевског још године 1864, дакле на двадесет година пре нас; сама издавачка радња Р. Пипера у Минхену учинила је досад за познавање овога »нашег, словенског врха« више него сви Словени скупа. Али, у нашим приликама, не мислимо потрзати немачко мерило, поготово кад се тиче превођења. Ипак, ствар је тешко објашњива, и извине нема, јер и у нашој несређеној и случају препуштеној преводној књижевности има понекад некога система, бар кад је речо руским писцима: читала се и преводила, у то доба (за живота Достојевскога и после), и старија и новија руска књижевност код нас, и код Срба и код Хрвата, — само се Достојевскоме ни за име није знало! Па и после, кад је, нарочито посредовањем Немаца и њихових превода, ушао у моду, — шта се и како се код нас пише о њему, и шта се преводи, и колико све то траје2... И чак сада, за Рата и после Рата, за време »инфлације Достојевског« у Немачкој и западној Европи, и све досад, — какво је и колико је наше познавање и разумевање овог »нашег, словенског врха«, и како стоји с превођењем и с објављивањем његових списар — На крају ове свеске, Г. Ј. Бадалић даје о томе исцрпно обавештење. Код Хрвата, највећи напор у превођењу, за Сабрана Дела Достојевског, обуставља се с деветим свеском (1923), пре него што и долазе на ред најкрупнија дела; а на српској страни стоји још горе. Једине две обимније и озбиљније расправе наших писаца, на обема странама (Ј. Ст. Поповић и Рг. Прохаска), схватају и приказују овог великог руског човека и мислиоца једнострано и непотпуно, неводећи рачуна о »Пишчеву дневнику« и »Говору о Пушкину«! А о педесетој обљетници његове. смрти, једино уредништво »Српског Књижевног Гласника« (које, узгред буди речено, у очигледној журби, инсистира на »стогодишњици од рођења«ђ даје неколико добрих прилога, али квари утисак површним белешкама на крају, док уредник сарајевског »Прегледа« пада у плитко резоно-

218