Nova Evropa

вање о Достојевском као »лутаоцу по каосу« (поздрављајући »ново време, здравије и снажније«, које ће умети да се одхрве »гнусном терету суморних суперстиција људског детињства«), а уредници загребачких часописа, остављајући. иницијативу за прослављање великог словенског писца руским правницима у емиграцији, не доносе уопште о њему ништа сем безначајних бележака или одломака које смо већ негде читали; не, још горе, »Књижевне Новине« и »Социјална Мисао« преводе и прештампавају као неку нарочиту мудрост »најмаркантнија места« из мишљења Уптона Синклера о Достојевском!...

Ми ћемо, наравно, оставити Г. Уптону Синклеру одговорност за оно што је нашао потребним да јавно каже о Достојевском, као и уопште за његова мишљења и »становишта«; али се ипак усуђујемо напоменути, да сама чињеница, што Г. Синклер ни покрај поновних покушаја никад није успео да ма и један роман »тога књижевника« прочита до краја, не мора говорити противу Достојевског и његових романа. Међутим, Г. Синклер има бар ту »олакшавајућу околност« да је Американац и социјалист. Али, докле су читали Достојевског, и да ли су га уопште читали, уредници наших књижевних и социјалних ревијаг... Јустин Ст. Поповић приказао је Достојевског као православца у теолошком смислу, зато што му је тако требало за његову тезу и за уверење које сам заступа; От, Прохаска — гледајући у Достојевском »свесловенског човека« схвата га поглавито као публицисту и приповедачког кроничара Царске Русије онога доба, али се бар труди да то документује наводима из дела која је проучио; Аугуст Цесарец мисли да је доказао, да је пут Љењинов к спасењу човечанства био »бољи и исправнији« него пут Достојевскога, али у исти мах говори о овоме с поштовањем и с удивљењем, и с познавањем његових списа. А наши званични социјалисти бирају дан педесете обљетнице од смрти, када цео свет слави великога словенског писца и мислиоца и човека, да нам — очигледно непрочитавши ниједан његов спис до краја — кажу на уста Уптона Синклера, да је овај »мрачни Рус« јуродиви православац (»ортодоксни и византијски хришћанин«) и »пропагатор реакције« и империјализма. Колике ли заблуде (да не кажемо неправде, јер је нису свесни), несамо са словенског гледишта (које је за њих, разуме се, »преживљено«), већ са човечанског, којему мисле да служе и у име чије хоће да говоре!

Достојевски је ценио разум и науку, али их није прецењивао; они су (каже Шатов у »Бесовима«) »у животу народа одувек, и сада и од памтивека, имали да врше задатак другога реда, и тако ће увек бити; а народе ствара и

219