Nova Evropa

душност духа: »Потпуни атејист стоји на предпоследњој степеници ка потпуној вери; а онај који је равнодушан, тај нема никакве вере, само жалосни страх«. У томе се састоји и смисао оних речи из Апокалипсе, које Тихон чита Ставрогину на његово тражење: »М анђелу Цркве Лаудикијске напиши: ово каже Амин, верни и истинити сведок, зачетник божје творевине: ја знам по твоме раду да ниси ни хладан ни топао; о, зашто ниси ни једно ни друго! И зато што ниси ни хладан ни топао, ја ћу те испљувати из мојих устију. Ти кажеш: „Ја сам богат и сит и не треба ми ништа; ти не знаш да си жалостан, и потпуно јадан, слеп и гб«...

Рт, Сергије Хесен.

Карактеристичне ознаке књижевноуметничких облика Достојевског.

(Ово је један одељак из низа предавања што их је — под насловом „Достојевски и Толстој, њихов живот и рад, и њихов значај за руску и за европску културу“ — држао проф. Ј. Матл на градачком Универзитету године 1930, пред рекордним бројем слушалаца.)

Интересовање Западне Европе за Достојевског карактерише чињеница, да се оно не посвећује првенствено Достојевском као књижевнику-уметнику, већ Досто јевском као пророку, као психологу, као истраживачу верских и етичких истина, као критичару свога доба и целога света. »Достојевски делује на нас другим разлозима вего што су они које познајемо као уметничке врлине«, каже с правом талијански књижевни критичар Цеки (Сессћа). Пред уметничком особеношћу овога писца стајала је западноевропска критика са својим естетским мерилима беспомоћна све до у најновије доба. Довољно је навести примером, да је »Злочин и казна« схваћен као криминалан роман. Проучавање и оцењивање Достојевског кретало се, до Светског Рата, и у Русији и у Западној Европи, поглавито у социјолошком и психолошком, у етичком, или — у најбољем случају — у духовноисторијском правцу, остављајући пострани испитивање његове оригиналне поетичности и особености његове уметности у погледу формалне композиције. Тек новија руска наука књижевности почела је — од петнаест година наовамо примењивати нове методе, да би надокнадила пропуштено, и мора се признати да је покушај успео. Споменућемо овде само најважније радове на овоме подручју: В. Иванова, »Достојевски и роман-трагедија« (1911, 1916); Б. М. Енгелхарта,

285