Nova Evropa

»Идеологически роман« (1924); Л. Гросмана, »Поетика Достоевскаго« (1925) и »Пут Достоевскаго« (1925), и напокон нарочито М. М. Бахтина, »Проблеми творчевства Достоевскаго« (1929).

Предмет приказивања Достојевског је човек. Песников унутарњи поглед окренут је претежно стањима у којима се човек налази; никад није престајао загледати све дубље у појаве живота, увек је погледом ронио до дна, до прапроблема. Напротив, његово приказивање ствари и догађаја је — у поређењу са Толстојем и западноевропским реалистима — непластично и несликовито, тако да нас готово увек утисак који остаје буни, или нам смета. Исто важи и за његове описе природе, који су често обични, или изгледају сентиментални; ретко да је који други епски песник тако "оскудан у описивању природе. Лица Достојевскога не живе пред нашим очима услед сликовита или пластична описивања и приказивања њихова изгледа, њихове спољашности, —- она оживе тек кад проговоре. Из тога разлога изгледа као да писцу тешко пада да право почне с причањем. Али му се зато, кад једном почне, уобразиља одмах зажари, и полети као на крилима, чим себи представи како би таји тај човек у такој и такој прилици говорио, и шта би рекао. Притом располаже једном сасвим необичном способношћу индивидуализовања својих личности начином на који говоре.

Имајући стално у виду, да је предмет који Достојевски хоће да прикаже човек, и да је он изразит приповедач мислилац, имамо да дамо одговор на следећа питања: како замишља, ствара, и приказује Достојевски своје јунакег којим се књижевним средствима служи при изношењу идеја, да би ове оставиле што дубљи утисакг — како везује разне јунаке с идејама, и како прави од њих роман» — које су особености његове конструкције романар — речју, које су карактеристичне ознаке његове поетике, његових уметничких облика и уметничке структуре његових романа и приповедака 2

Да застанемо, прво, код самих јунака Достојевскога. Ту одмах пада у очи једна карактеристична особеност: унутарња самосталност и слобода јунака, и у склопу самога романа и у односу према писцу. Песник не изводи пред нас своје јунаке, како то чине редовно други писци европског реалистичног романа, у њиховој биолошко-социјалној и културноисторијској уветованости и зависности, него тако“ рећи одвојене од културне традиције, од културног тла, од »почве«. Ти људи, који као да нису нигде код куће, наилазе на неку мисао и стоје према њој у нарочитом односу: они су пред њом незаштићени, не одолевају заразној и поразној сили те мисли, баш зато што немају корена у животу нити

286