Nova Evropa

чврсте везе са културним традицијама. Таки људи постају веома лако заточницима идеје, робовима мисли. Мисао, коју су често преузели без дугог размишљања и оцењивања, постаје у њима моћна, свемоћна, она даје облик њихову сазнању и њихову животу, често наказан облик, — они се за њоме помаме, помахнитају. Тако махнитање видимо код јунака Достојевскога почевши од Раскољникова па до Ивана Карамазова. Та мисао, могло би се рећи та луда мисао, та »фикса идеја« (треба се сетити само Кирилова у »Бесима«), води свој властити живот у сазнању јунакову: он живи животом своје мисли, и писац романа не даје спољни опис његова живота већ опис живота идеје у њему и њена иживљавања. Песник постаје историјографом идеје: он проналази и везује појаве, доводи у везу једног јунака с другим, тако да може да прикаже како живот мисли живо делује на поједине јунаке. Речју, као доминанта за карактерисање јунака јавља се мисао која је њиме овладала место биографских момената којима се иначе карактеришу типови у роману. Али, Достојевски није писао идејне романе, идеолошке и филозофске романе по узору западноевропског XVIII Beka, већ романе о ид еји. Као што је код других писаца романа средишњи предмет око којега се све врзе догађај, или анекдота, или психички тип, или слика из живота народног, или каква историјска догодовштина, тако је код Достојевског средиште романа идеја. Све остале естетске факторе у роману (сиже, карактери, опис природе, ит.д.) потискује у позадину идеолошка конструкција, која овде игра главну улогу. Тако је Достојевски израдио до необичног савршенства један нарочит тип романа, који би се могао __за разлику од пустоловног, сентименталног, психолошког, историјског, и биолошког романа, —- обележити као идеолошки роман особите врсте.

Основна грађа романа Достојевскога, дакле, оно што пре свега занима писца и његово опажање, и његово стварање и приказивање, сасвим је особене врсте. Као начело за оријентацију и за положај јунака, у свету и средини у којима се у роману креће, јавља се једна или друга форма, један или други став његова идеолошког односа према људима. У доследном провођењу овога начела распада се код Достојевског свет који се у роману износи такорећи на толико појединих делова колико има јунака. Па будући да су његови јунаци, како смо већ напред рекли, необично унутрашње независни и слободни што се тиче структуре романа, И исто тако у своме односу према писцу — Достојевски је тип објективног уметника =) то и с те стране произилази једна од основних особина у погледу облика његова романа, да тако кажемо »полифоног романа«.

287