Nova Evropa

Као што у уметничком приказу његових јунака водеђу улогу игра комплекс мисли које их обузимају, исто се тако јавља као доминанта при описивању стварности која их окружује гледиште на свет са којега јунак посматра своју околину. Имамо дакле и у овом погледу мноштво појединих слика, јер сваки јунак гледа на свет под нарочитим кутом. Томе нарочитом куту из којег се посматра свет одговара и сама творевина, изглед тога света. Код Достојевскога нећемо наћи, или ћемо наћи веома ретко, такозване објективне описе спољњег света, као у западноевропским реалистичким романима; нећемо наћи објективно јединственог приказивања градског или сеоског живота, или појединих друштвених слојева, или — како већ рекосмо — природе, него ћемо наћи град, село, друштво, природу, изнесене онако како се они огледају у погледима на свет појединих јунака. Јунак не интересује Достојевског као елеменат стварности, условљен одређеним и непомичним социјално-типским и индивидуално-карактереолошким ознакама, — њега занима јунак као један нарочит облик гледања на свет и на сама себе. Кад се овако схвати улога јунака, онда је потребно дабогме да писац употреби нарочите методе уметничког карактерисања. Достојевски нам не представља своје јунаке на основу података о њихову животу и одређену друштвеном положају, нити их износи пред нас оцртавајући јасно и пластично њихове личности и појаве, као рецимо Толстој, већ даје збир њихова сазнања и њихова познавања самих себе; другим речима, и на крају крајева, описује их дајући им прилике да кажу последњу реч о себи и о свету, о свету како га они виде. Све оно што иначе писци романа употребљују да би створили што одређенију личност једног јунака, Достојевскоме служи само као предмет размишљања његових јунака, као предмет њихових запажања о себи и о другима. Иначе, код савремених романописаца, чини анализа себе сама, самоспознаја, тек један од елемената стварности, тек једну црту целокупне слике; док се овде, код Достојевског, целокупна стварност представља као елеменат анализирања самога себе. Отуда произилази битна чињеница, да је овде самоспознаја, самоанализа, уметничком доминантом прављења и конструјисања личности јунака, да она превлађује као средство за књижевно приказивање и стварање, и да као таково замењује и упија у себе све друге црте и елементе бијолошко-социјалне стварности, одузимајући им њихову самосталност при уметничком карактерисању. Да наведемо ту један типичан пример, из првог карактеристичног идејног романа Достојевског: јунак »Записа из подземља« не постоји толико као жив човек колико као субјект спозна-_ вања, сањарења, и филозофирања; он није за писца носилац

288