Nova Evropa

дарање овога (демократског идеала) није било само негативно, у заједничкој опозицији према клерикализму и апсолутизму, већ и позитивно, у заједничким намерама индивидуалне слободе, грађанске и политичке једнакости, и народне суверености«. Али је сукоб настајао у далњем развоју ових двају појмова и у њихову различитом тумачењу индивидуе, једнакости, и народа. За демократе су »индивидуе били средишта једнаких снага, којима се морало доделити одговарајуће поље делатности, или — како се онда говорило стварна једнакост. За либерале су индивидуе били особе, њихова једнакост била је само једнакост њихова човештва, и зато идеална, или по праву, слобода покрета и натицања; а народ није више био сума једнаких снага, него диферендирани организам, различан у својим компонентама и у њиховим резултантама, комплексиван у своме јединству... « Демократе су још, »у своме политичком идеалу, проповедали религију квантитета, механике, разума или природе, како се она схватала у Осамнаестом Столећу; други (либерали) исповедали су религију квалитета, активности, духовности, како се она приказивала на почетку Деветнаестога Столећа .. .« Сукоб је ишао даље, све до револуција, које је Деветнаесто Столеће имало понајвише да претрпи, мада их либерализам нашега столећа није трпео. ИМ баш као главна супротност либерализма истиче се у овоме столећу комунизам, који Кроче назива његовим правим именом, а не »социјализмом«, за који тврди да се скрхао и расуо у демократизам, у либерализам, па чак и у католицизам (мислећи притом на »хришћански социјализам«). Различан од осталих облика, у којима се овај иначе стари појам појављивао, носио је сада у себи следеће значење, — »тражио је уживање добара и непрестано умножавање богатстава, покретао је знаност и техничке инвенције, машине и сва остала средства економског прогреса«. Његов сукоб са либерализмом састојао се у религијозном сукобу — »у опозицији између спиритуализма и материјализма, у искључиво материјалистичком карактеру комунизма, у његовој жељи да постане богом ђавола и материје. Материјалистичан комунизам родио се већ са првим својим апостолима Осамнаестог Столећа, иако му је оно његово филозофско име било дато и признато тек доцније, и то не од непријатеља већ од најачег међу његовим теоретичарима. Његов је принцип појимање економије као основе и покретача свих -друвих облика живота ...« Као такав искључиво материјалистичан, Комунизам је у изразитом сукобу са либерализмом; заправо, у њему и у његову владању над друштвом (које владање постаје, по логици комунистичког принципа, вечном диктатуром класе над осталим друштвеним слојевима), либера-

409