Nova Evropa

једничку културу. Ова теорија о народу оперише с појмовима који се стјечу у дефиницији државе, што даје повода њемачким државословцима за приговоре францускима, да истовјетују народ и државу: по њемачком је схватању појам народа шири од појма државе, будући да један народ може живјети у више држава, док је по француском схватању народ тек временским претечом државе, па му је сврха да се слије и стопи у држави. Тај је процес одиста и напредовао у Француској до потпунога идентификовања народа и државе, те ако је раса природно биће, народ историјско биће, држава политичко биће, онда је у Републици Француској те тродиобе нестало, и за њу је, као и за неке друге државе, горња дефиниција народа тачна. За друге народе, међутим, којима није успјело да слију расно, историјско, и политичко биће у више јединство, та је дефиниција преширока, па ће требати брисати било ознаку закона и власти било простора.

На другој страни, истичу њемачки државноправни писци, појам народа ужи је од појма државе, јер садржи само један конститутивни елеменат његов! Како дакле испливати из овога њемачкога протусловља: да је народ час шири појам од државе, а час ужи» ИМ онда: како измирити француско гледиште са њемачким» — Држимо да би се ово могло извести само тако, ако се од појма народа одвоји појам народности, уз појам народних мањина, па се тако установе три различита термина, која се не смију мијешати ни замјењивати, јер би иначе било немогуће изићи из каоса појмова и представа.

Према творцу горње дефиниције и теорије о народу, Вошв!6-у, постоје групе људи које везују становити односи, но које или нијесу доспјеле да се организују као народ, или су услијед неке историјске чињенице то својство у цјелини или дјеломично изгубиле. Те групе могу бити двоврсне; оне су или народности или народне мањине. Обојима је заједничко то, да немају државе на располагању, односно да не сачињавају државно јединство са својим суплеменицима. Али има и разлика. Народност је душа без тијела, но која тражи себи тијело, — она је маса коју је други неки народ прогутао, но коју не може да прокуха, па је у интересу обојих да се та »страна материја, попут сачме у тијелу«, извади. Народност има све увјете логике, политичке моралке, економског напретка, и територијалне цјелине, да се било поврати тијелу из којега је ишчупана, или да почне живјети својим самосталним новим животом. Она није и не може да буде »мањина«, јер

417