Nova Evropa

вољство« значи: на задовољство свих »пацифиста«, т. |. људи којима је важнији међународни мир од ситничавог натезања за који четворни километар. Али та великодушност, наравно, не може и не смије ићи тако далеко да се узмиче пред софизмима понеких државника за које у њиховој држави »не постоје« народне мањине! Оваква очигледно уопћена негација открива злу намјеру, и значи навјештење рата ствари мира. И као такова не спада у ово наше расправљање.

Међу ауторима који обрађују проблем народних мањина истичу се углавном двије струје: прва тражи признање права тих мањина, док се друга задовољава давањем заштите народним мањинама. У свакој од њих опет јавља се спор, да ли та права, односно ту заштиту, има да концедира свака држава за свој териториј, или то концедирање треба да буде наметнуто и надзиравано од стране неке наддржавне организације или од неког друштва држава. Коначно, постоји и трећа струја, која не признаје нарочитих права мањинама као скупинама, већ хоће да се даду свакој индивидуи опћа човјечанска права, било интернога било међународнога карактера, те да се тиме, на други начин, ријеши што боље овај проблем.

Да бисмо имали лакши преглед, почећемо са приказом међународних права човјека, како их теоретичари заступају. То је такозвано »атомистичко« схватање државе, по којему су грађани прах (51 уетја уегбо! који реално постоји, док су њихове организације — осим државе — фикција без реалне подлоге; ако се дакле имају подијелити некакова права, то њих треба дати свакој индивидуи, а не некакој »народној мањини«, дакле скупини која не постоји. Да држава узмогне признати јавна слободњачка права појединцима, треба да или сама добровољно ограничи своју сувереност, или да приступи друштву држава које ће ту сувереност у погледу њезиних поданика претворити из апсолутне компетенције у релативну компетенцију. Прво рјешење не даје гаранције трајности; само други начин је кадар да донесе коначно јемство појединцу, а свијету мир.

Овим су путем ударили творци »Декларације међународних права човјека«, када су — под водством Америчанина Скота (Јатег Вгомп Scott) a Француза Лапрадела (ГаргадеЏе) — дне 12. Х. 1929 ову свијету објелоданили, у Виагс -у, у крилу Карнегијеве дотације за свјетски мир. Ту су побројана права човјека, која би свака држава имала да поштује ако неће да се стави у ванзаконско стање: право на живот и слободу, право власништва и вршења допуштених радова, право употребе језика у настави и опћењу, право на исповједање вјере, вјероисповјести или вјеровања, ит.д..

419