Nova Evropa

науке, био — антинаучан. То је заблуда. Треба показати, да »истина«, па била она баш и чисто разумска истина, није у апсолутном отсуству осјећајног момента; већ напротив, да је она њиме у многом увјетована. Само дјеловање разума не би се уопће дало замислити без осјећајног импулса. Настојање, да се протумачи генеза разума, даје нам довољно аргумената за тврдњу, да разум и осјећај нису само најближи квалитети људског духа, већ да су и толико међусобно испреплетени, да човјек радећи на подручју разума непримјетно залази у сферу осјећаја.

Данас, у многом, изгледа оправдано схватање »истине« према њеној вриједности за животне сврхе. Корисно и добро постаје, тако, карактеристиком истине. И мишљење о истини које сусрећемо код истакнутих представника природних наука приклања се тумачењу истине као појаве дубоко везане за човјека; узима се, да на њено формирање утјече читав људски организам. »Истина« тако постаје само неком коначном формулацијом најпречих човјечјих потреба, у којој су нашли израза подједнако осјећања колико и чисто разумска искуства. Познато је, наиме, да се свако разумско запажање односи на фиксне елементе спољњег свијета, који тек у међусобним промјенама, посматрани у времену, дају основни материјал разуму. Потицајем пак за посматрање и упознавање тих разуму приступних збивања била је једноставна животна потреба. Из те голе животне потребе, из практичних разлога и биолошких интереса, створена је људска свијест, а њоме је дан и основ науци уопће. Закони природни, чије проучавање јесте задаћа природних наука, творевина су изграђене разумске свијести, и —- како каже Е. Борел — »потпуно проучавање о настајању појма природних закона било би исто што и повјест људског разума«.

Природни закони сматрани су као формулације најширих и најдубљих истина, за које се додуше није могла утврдити универзална оправданост, али на које се зато гледало као на творевине апсолутне вриједности за човјека. Те »истине« природних наука већином су састављене из мноштва малих, ситних истина, које утврђују само неку једноставну чињеницу. Но истина природних наука односи се према утврђеној чињеници и као њено тумачење; она дакле излаже цијели комплекс једноставних констатација као неки опћи преглед; од ње се тражи да што потпуније обухвати сва она сазнања која у међусобном сношају стварају основни појам неког природног закона. Стога природни закони морају бити систематско регистрирање извесног природног феномена. Ту имамо дакле истакнуте факторе истине y егзактним наукама: што тачније запажање, као први фак-

181.