Nova Evropa

љећа као подручја кроз која се је човјек пробијао у потрази за истином. Тек су три стољећа прошла откако се и у религији и у филозофији осјећа, сад јачи сад слабији, утјецај егзактних наука. Природне науке, као науке које настају са радом човјека у обичним искуствима дана, са радом експерименталним, оним који је раније сматран као нешто обично и ниже, зато што је био једнак раду обртника, враћају се данас у живот носећи човјечанству нарочита искуства О »чистој« истини. Тежња за истином, та добра или зла, но свакако судбоносна, коб човјечанства, посматрана кроз историју људскога рода, даје нам свакако најзначајнији увид у развој човјечјег духа. Са достизањем вишег нивоа духовног развитка код човјека, та тежња прелази границе искустава обичног, дневног живота, и полагано залази у све даље и даље сфере, да коначно обухвати цијелу васиону. Кроз вијекове су се измјењивали методи за достигну- | ћем жељених истина. Тако су најшире и најдубље »истине« неког историјског раздобља биле представљане, према времену у коме су настајале, духовним творевинама врача, свећеника, или научника. - |

У рано доба повјести човјечанства, врач је био онај који је задовољавао тежњу за сазнањем код примитивног човјека племенске заједнице. Осјећај страха и тајанствености, што је окруживао та чудновата сазнања, која су била изјаве садржаја незнаних претинаца људске душе, наскоро је имао дејство, да се је човјек одрицао тих сазнања као својих. Он је тако постајао само посредником између неких незнаних, надприродних извора опћих истина и свог обичног живота. Људи који су, у ранијем времену, били предводници својих племена као врачи, постајали су сада свећеницима, који су откровења својих душа предавали као објављења далеких богова. И док је религија владала свијетом, распламсавала се је полагано луч разума, да освијетли те ближе и даље људске тајне; разгорјела се, да отјера са њих магловити покров вијекова и да нађе »истину« 0 њеној суштини. За исправност сазнања, за истинитост тумачења становите појаве, постаје одлучним објективан критериј суђења, и тиме, с истицањем важности емпиричке потврде односних мисаоних комбинација, почиње повјест савремених природних наука.

За многе људе представљају природне науке скуп дјелатности готово изолованих од живота. Појава научника као што је фФауст, чудноватог и непрактичног аскете, за многе је једина права инкарнација науке. Све што је круто, хладно, и механично у свом саставу, означавано је као

научно, док је сваки људски, осјећајни елеменат дио изван

180