Nova Evropa

тор, и — тражење најповољнијих међусобних односа међу запаженим елементима, као други. И први и други од тих фактора потпуно су зависни од конституције нашег организма: што, и како ћемо нешто, запазити, предодређено је нашим чулима, док је систематско ређање запаженог материјала подређено навици ређања нашег искуства уопће. Навика ређања искуства, исто као и наши органи, манифестација су наше борбе за егзистенцију, — она је нужна, па је тако свака »истина« потпуно релативна, чисто специфична, само људска творевина.

Модерна физика и хемија, које су основне науке природних знаности уопће, ступиле су на подручје гдје се релативност људског сазнања најљепше одражава. Познат је скептицизам Дибоа-Рајмонда (Ри-Воуз Кеутшопа) с обзиром на могућност да се егзактно протумачи поријекло материје и енергије; али да ће модерна наука доћи до тако очевидних граница обичајног људског начина мишљења, како је то случај у наше дане, то није било ни од кога предвиђено. Прије су се чиниле претпоставке о евентуалном извору и увиру свега што је предмет нашег запажања; али могућност, да ћемо доћи до међаша опћенитих форама нашега мишљења, на самом подручју материјалних збивања, тога није било ни у једној претпоставци. Ограниченост нашег сазнања била је нешто посве разумљиво, и човјек би испитивању граница измакао тиме што је једноставно прихватао границе свемир-атом, бесконачно велико и неизмјерно мало, једно и друго неограниченост, која логички доводи до тврдње о немогућности да се безграничност сведе у ограничене форме нашег схватања. То је био уједно и одговор на ово опће питање. Одговор је такође био опћенит, штавише и преопћенит, јер се преко много чега ћутке прелазило.

Откуда ограниченост, зашто безграничност, — била су далња питања, која су обрађивали појединци на пољу филозофије. У природним наукама, као саставном њихову дијелу, ова се питања нису све до недавна покретала. Јер, природне науке имале су утврдити само оно што јест, — оне нису могле прелазити на подручје спекулација. Покушај, да уђу у филозофију у виду материјализма или енергетизма, осујећен је и осуђен. Подручје природних наука су биле чињенице, експеримент; испитивање дубине људских сазнања изгледало је далеко, врло далеко, од рада егзактних радника. То је све било још до прије кратког времена, нема томе ни два деценија. Али су се отада прилике у многом измијениле. — Појаве унутар атома не могу да се протумаче, — заштор Зар човјек не може себи представити збивање унутар тог сићушног свијета — Можда има премало

182